Пише: Јадранка Миленковић
Живот Јакова Франка у роману Књиге Јаковљеве илити дуго путовање преко седам граница, пет језика и три велике религије, не рачунајући оне мале, о чему приповедају почивши, а што је ауторка надопунила методом коњектуре, из многоврсних књига црпене, приде поткрепљене имагинацијом, највећим природним даром човековим (2017, Службени гласник) изнесен је пред читаоца само кроз перспективу оних који га прате, воле, верују му и записују његове речи. Он је у неком смислу настављач струје коју је пре њега спроводио Шабатај Цви, но сам је отишао много даље у радикалном изокретању јеврејског учења, која не само да захтева да све што је било забрањено сада мора бити спровођено, него негира потребу за припадношћу једној цркви – убеђен да се до бога може стићи кроз безброј различитих врата.
Сам Јаков у једном тренутку прихвата муслиманску вероисповест, а потом своје следбенике приближава хришћансту и појму крста, све до масовног покрштавања, али на један посве специфичан начин који подразумева да задрже извесне облике своје негдашње вероисповести. Приказан нам је као човек који доноси смеле одлуке, који је самоуверен у тражењу поверења и послушности, као и у изношењу најневероватнијих прича пред своје присталице. Уз то, он наглашава своју божанску природу и тражи за себе одређене привилегије. Ни на који начин не наликује на месије какве замишљамо; ни по чему он није идеална фигура, идеално добар или моралан на начин на који култура коју баштинимо дефинише доброту или моралност. За разлику од Фрање Асишког или неког од сличних настављача Исусовог учења о скромности и доброти, ова јеврејска варијанта месије руши све устаљене концепте; готово је невероватно да је такво учење у једној веома строгој, традиционалној јеврејској средини имала толико беспоговорних присталица.
Све то може нас навести на питање – је ли Јаков Франк само успешна варалица? Да ли је сам веровао у сопствену божанску природу и изабраност? На крају крајева, нисмо ли ми оно што живимо, није ли живот сваког од нас својеврсни перформанс, с тим што је разлика у томе је ли та перформативна улога режирана од стране других, или је неко храбрији осмислио своју игру, којом може у великој мери утицати и на животе других из свог окружења? Јаков Франк можда (интелигенцијом или интуицијом) процењује да су сви односи лажни, па осмишљава нову перформативну игру са собом и другима: нову илузију која ће одржавати у животу његове поклонике, и та илузија можда није ни лажнија ни непоштенија од било које друге. Он даје већу важност телесним задовољствима, или нечему што би се могло назвати – истина тела (што је двадесети век накнадно открио, али је било својеврсна саблазан у 18. веку). Такође, он уводи женски принцип у божанство, уводи Шехину која временом има све већи значај у његовим проповедима, претећи да постане доминантан принцип (враћајући на тај начин у религију давно познати принцип Велике Мајке). У том смислу, Јаков Франк, не као познавалац религијске мисли, већ као интуитивни гениј смелих схватања, гради своју нову религију обухватајући све претходне векове и најављујући нешто сасвим ново.
Јаков схвата важност ритуала, па његова секта има читав новоосмишљени програм којим упражњава своја обраћања божанској стварности. Можемо да верујемо да Јаков зна психолошку важност ритуала за заједницу коју води, али није искључено ни то да и сам верује да путем одређених облика (а то су и реч и песма и молитва и оргијастичка игра) може да се загосподари тајанственим силама, или бар са њима склопи савез. Његови поштоваоци га у томе беспоговорно прате.
Све се то дешава паралелно са снажним политичким превратима, и великим пробојем науке. Наука покушава да одговори на иста питања на која је претходно одговарао мит. Ентузијасти настоје да забележе и учине доступним достигнућа науке, тако да стоје на располагању сваком, и учине свет бољим. За разлику од Јакова Франка, који у извесном смислу води распојасан живот, коме ништа не може стати на пут јер сам кроји правила, клања се разним боговима а да не трепне, себе проглашава месијом, а притом му нико не може одолети (повремено се питамо нема ли у његовом лику јасних црта психопатског понашања), ауторка нас упознаје и са неким сасвим другачијим личностима, „распојасаним изнутра“, наизглед мирним грађанима који беспоговорно обављају свој посао осећајући дужност према богу и људима, сматрајући да увек добијају више него што дају и плаћајући целог века неки свој, само њима знани дуг.
Такав је свештеник Хмјеловски. Свештеник је миран, вери и људима посвећен човек, скромних потреба, посвећен парохији, башти коју сам гаји, животињама које чува, људима који су само наизглед у његовој служби, а заправо су одавно пријатељи или готово родбина. Шта чини свештеникову „распојасаност изнутра“? Његова потреба да напише књигу у којој ће бити садржано све дотад стечено и записано знање. Свештеник у дугим поподневима и самотним ноћима, цвокоћући, хладних ногу, заборављајући на време – пише прву пољску енциклопедију, под називом Нова Атина. Пише је из љубави према знању, из вере (која нам данас изгледа помало наивна) да веће знање може утицати на подизање моралних особина и стандарда код човека, учинити живот племенитијим, његове дане испуњенијим, да може задовољити човекову радозналост, и створити нове, наравно позитивне потребе. Дакле, пише је из љубави према људима, свету, према несагледивој будућности која мора бити сјајна, мора бити боља, иако он неће бити део ње. Да би успео у свом науму, свештеник мора доћи до књига, у 18. веку, у заосталој средини где књиге имају само богати, често незаинтересовани за ширење знања и поправку света. (Јевреји који му постају познаници, па и пријатељи, управо због његове потраге за књигама, имају реч за ту поправку света, то је тиккун олам.)
Свештеник Хмјеловски зато путује по снегу у климавим кочијама, даје задњу пару, а понекад и кријући се преписује податке из књига у туђим приватним библиотекама – борећи се после са богатима и моћнима да докаже како је имао право да краде та знања из њихових књига, јер знање мора припасти свима. Трошећи свој новац, своје време и своје тело на ту опсесију, борећи се и доживљавајући непријатности са свих страна (уместо почасти и новчане надокнаде, мира потребног за рад и бољих услова) свештеник истрајава у својој намери, све док не оконча свој живот можда управо захваљујући том исцрпљујућем раду, непрекидном смрзавању и необраћању пажње на своје тело. И само он зна да је његова Нова Атина (поред тога што је посвећена ширењу знања, свим људима и поправци света), посвећена и јединој жени коју је волео и која је одавно мртва. То, наравно, не значи да јој се не може посветити животно дело у које су уткане све снаге једног бића. Свештеник Хмјеловски је личност која је стварно постојала, као и Јаков Франк. И један и други оставили су траг, верујући да су промене неопходне и да су окоштала мисао и некретање духа нешто најопасније за човечанство. И у једном и у другом чину има велике љубави за човека – и у „произвођењу илузије“ која је заправо ослушкивање била универзума, и у „разоткривању истине“, које је исто то, само другим средствима.
Најумнији људи тога времена питају се и докле сеже моћ човековог разума, је ли стварност иста за све и је ли истина само оно што сами можемо видети и искусити. Одређене барклијевске дилеме ауторка износи путем још једног од ликова, још једног хуманисте – доктора Ашера Рубина. За Олгу Токарчук је карактеристично пропитивање космолошко-онтолошких теорија, уз евидентан напор да се продре у најразличитије приступе, нарочито оне који су део других култура (у томе је њега сличност са свештеником Хмјеловским). Хмјеловски се пита да ли би читање истих књига учинило свет бољим и приближило људе. Могу ли се људи разумети путем књига? Опасност представља, то данас са сигурношћу знамо, проглашење једног учења једином истином. Ауторка проучава и реинтерпретира одређене филозофске поставке јеврејских светих књига. Њен роман у том смислу приближава се маестралним романима Умберта Ека, пре свега Фукоовом клатну. И у једном и у другом роману можемо пратити како на животе људи и на свеопшту стварност утичу идеје, веровања, и покушаји да се неке идеје пренесу као тајна знања или спроведу као једина истина. Но то није једина димензија која ме враћа романима Умберта Ека.
У Прашком гробљу Умберто Еко маестрално показује како се мржња према одређеном народу може развијати путем гласина, фалсификата, сензационалистичких књига потурених као истинитих, док су заправо речити производи фанатика заражених теоријама завере, затим шпијунажом, вештом „производњом“ непријатеља да би народ имао чиме да се занима и не би оштрицу свог беса усмеравао тамо где је логично – према краљу и владајућим структурама, цркви или скупштини или сличним убирачима масла. Све то видимо из угла једне шизофреничне персоне која пише дневник, не би ли открила ко је заправо: капетан Симонини или опат Дала Пикола. У питању је једна ускогруда личност, од малена задојена антисемитизмом, лишена љубави и неспособна да је пружа, спремна да за новац свако мало окреће кормило и плови у разним правцима продајући једну исту причу, препуну мржње према замишљеном непријатељу, вероватно несвесна зла које на тај начин сеје, и штете која ће потом наступити.
Исту ту причу, али на један много топлији начин, причају нам и Књиге Јаковљеве Олге Токарчук. (Предлажем да се читају истовремено.) У Књигама Јаковљевим имамо прилику да чујемо много више гласова: саме Јевреје вечито гањане са места где се улогоре и снађу, оне њихове представнике који више не проналазе наду у вековном учењу већ су спремни да прихвате нешто ново, па као месију пригрле неког довољно харизматичног и убедљивог, Пољаке који су задојени мржњом и оне друге који су спремни да им помогну, свештенике и племство с обе стране те црте, богумиле у комунама (далеко пре комунизма), Турке, припаднике разних других народа и вера у својој вечитој борби да нађу одговоре о смислу и свом месту. Пратимо их кроз њихове најобичније дневне битке и дилеме, кроз године куге и сиромаштва, кроз страшне, сурове зиме. Сагледавамо њихову потребу да у религији пронађу спас, кроз ритуале и оргије, или пак да кроз круто испосништво зараде неку врсту прочишћења. А књига је и поред тога топла и људска, и улива наду, потребу да неког разумемо, загрлимо и можда се, на неки начин, и преобратимо.
Један од ликова који се мора поменути је и Моливда, заправо – правим именом Антоније Косаковски, Пољак племенитог порекла који захваљујући својој одисејској природи велики део живота проводи повезан са групом јеврејских јеретика. Кроз његов лик ауторка нам у причу поред свих наведних елемената уноси још један, антички. Моливду упознајемо по први пут као ходочасника који покушава да се веже за хришћански елемент, али га нешто неповратно вуче некој другој струји, ближој античким представама. Он је вечити луталац, па иако то у књизи нигде није експлицитно подвучено, сматрам да га ауторка намерно гради на Одисејевој слици. У својим безбројним причама он помиње острво на коме је оженио принцезу, и са одисејевском лакоћом преузима идентитете, језике и обичаје. У једном поглављу приказано је како Моливда организује живот у комуни – а на сличне мотиве смо већ наилазили и у другим књигама ове ауторке, која стално промишља између осталог и како је могуће успоставити један хуманији облик живљења за све припаднике једне заједнице.
Ништа мање од свих наведних, за ауторку је једно од најважнијих питања и оно о важности уметности и месту уметника у свету, у било којој заједници, у било које време. Своја најинтимнија размишљања о тој теми провлачи кроз ликове Нахмана и песникиње Дружбацке. То су нека од најлепших места ове књиге, која нам сведоче о несмањеном напору да се и уметношћу, као и религијом, науком и осталим људским напорима одговори на најважнија питања људског постојања и смисленијег живота.
Читамо ову књигу захваљујући преводу који је маестрално дело Милице Маркић, као врсног познаваоца Олгиног дела, пољске литературе и српског језика у који се све то мора лепо превести, као да је у том језику и настало. Велика препорука за читање, не само ове већ и осталих књига Олге Токарчук (текстове о књигама Бегуни и Дневна кућа, ноћна кућа писала сам током 2017. и 2018. године, и могуће их је пронаћи на интернету). Откријте зашто је ова велика књижевница добитница значајних награда, од којих је последња и Нобелова награда за књижевност за 2018. годину.
КЊИГЕ ЈАКОВЉЕВЕ ИЛИТИ ДУГО ПУТОВАЊЕ ПРЕКО СЕДАМ ГРАНИЦА, ПЕТ ЈЕЗИКА И ТРИ ВЕЛИКЕ РЕЛИГИЈЕ, НЕ РАЧУНАЈУЋИ ОНЕ МАЛЕ, О ЧЕМУ ПРИПОВЕДАЈУ ПОЧИВШИ, А ШТО ЈЕ АУТОРКА НАДОПУНИЛА МЕТОДОМ КОЊЕКТУРЕ, ИЗ МНОГОВРСНИХ КЊИГА ЦРПЕНЕ, ПРИДЕ ПОТКРЕПЉЕНЕ ИМАГИНАЦИЈОМ, НАЈВЕЋИМ ПРИРОДНИМ ДАРОМ ЧОВЕКОВИМ, Олга Токарчук
Превод са пољског: Милица Маркић
Службени гласник, 2017
768 стр.
