Каже се да је “Послије забаве” роман “сведеног, стилски разноврсног израза, у који је заптивена ‘мелодија наших нестанака”, комплексне структуре, из чијих временских дисторзија и дисконтинуитета, из лакуна и елипса сећања израња лик тишине”.
“У роману приповедач кроз огледало трауме прескочене генерације трага за заборављеном и напуштеном децом. Потрага је снажно емотивно обојена, и одвија се у свести приповедача растргнутог између ресентимана и одговорности. Та потрага, у коначници, враћа прећутане и потиснуте интимне и колективне историје, приповедачеве, колико и наше”, саопштио је жири.
„С темом двојништва, великом у нашој књижевности, какву смо читали код Данила Киша, писац уоквирује тематски различите сегменте који ’Послије забаве’ чине пресеком једног живота. Тако осветљене моментуме уоквирује двојништво оца и сина, фигура првог писца и оног који наслеђује – дар, списатељску осетљивост и заоставштину, наређење да се неправдама супротставља отвореним срцем и једном писаћом машином…“
Иако је „Послије забаве“ композиционо осмишљен у пет делова, отвара дело једна реченица, мото, неизоставни и суштински цитат који даје тон свему: „И онда почиње олуја гована“. Те речи Роберта Болања као да су осветлиле правац другом писцу. Олуја Стеве Грабовца, како прецизирају из „Имприматура“, велика је и страшна у покушају да се деконструише сећање, низ успомена или привида који, призвани, спасавају и истовремено огољују свест до њене немоћности.
Јер, након те лајтмотив реченице „И онда почиње олуја гована“, Стево Грабовац упозорава читаоца да „прича коју жели да исприча говори о једном ужасном злочину“, додајући: „И њена највећа трагедија је, како би рекао Киш, управо у томе што је истинита. Не ради се, дакле, о плоду моје болесне маште, већ о стварним догађајима… А сама прича почиње у пролеће 2005, много година након што се сам злочин десио и у тим тренуцима ја не знам ништа о њему. Почиње, баш као и у свим лошим романима, једним телефонским позивом…“
У овом роману читалац ће, поручују из издавачке куће, препознати све оно што Стеву Грабовца чини јединственим регионалним писцем – једноставни, а велики лиризам, бескрајно срце, мисаона ширина да се свака ствар осветли пре но што се осуди, неспособност да се човек зароби у малодушност и ускогрудост ратних и постратних наратива: „Стево Грабовац је успео да изговори све наше туге, мисаоне ћорсокаке, љубави и усамљености.
