Kaže se da je “Poslije zabave” roman “svedenog, stilski raznovrsnog izraza, u koji je zaptivena ‘melodija naših nestanaka”, kompleksne strukture, iz čijih vremenskih distorzija i diskontinuiteta, iz lakuna i elipsa sećanja izranja lik tišine”.
“U romanu pripovedač kroz ogledalo traume preskočene generacije traga za zaboravljenom i napuštenom decom. Potraga je snažno emotivno obojena, i odvija se u svesti pripovedača rastrgnutog između resentimana i odgovornosti. Ta potraga, u konačnici, vraća prećutane i potisnute intimne i kolektivne istorije, pripovedačeve, koliko i naše”, saopštio je žiri.
„S temom dvojništva, velikom u našoj književnosti, kakvu smo čitali kod Danila Kiša, pisac uokviruje tematski različite segmente koji ’Poslije zabave’ čine presekom jednog života. Tako osvetljene momentume uokviruje dvojništvo oca i sina, figura prvog pisca i onog koji nasleđuje – dar, spisateljsku osetljivost i zaostavštinu, naređenje da se nepravdama suprotstavlja otvorenim srcem i jednom pisaćom mašinom…“
Iako je „Poslije zabave“ kompoziciono osmišljen u pet delova, otvara delo jedna rečenica, moto, neizostavni i suštinski citat koji daje ton svemu: „I onda počinje oluja govana“. Te reči Roberta Bolanja kao da su osvetlile pravac drugom piscu. Oluja Steve Grabovca, kako preciziraju iz „Imprimatura“, velika je i strašna u pokušaju da se dekonstruiše sećanje, niz uspomena ili privida koji, prizvani, spasavaju i istovremeno ogoljuju svest do njene nemoćnosti.
Jer, nakon te lajtmotiv rečenice „I onda počinje oluja govana“, Stevo Grabovac upozorava čitaoca da „priča koju želi da ispriča govori o jednom užasnom zločinu“, dodajući: „I njena najveća tragedija je, kako bi rekao Kiš, upravo u tome što je istinita. Ne radi se, dakle, o plodu moje bolesne mašte, već o stvarnim događajima… A sama priča počinje u proleće 2005, mnogo godina nakon što se sam zločin desio i u tim trenucima ja ne znam ništa o njemu. Počinje, baš kao i u svim lošim romanima, jednim telefonskim pozivom…“
U ovom romanu čitalac će, poručuju iz izdavačke kuće, prepoznati sve ono što Stevu Grabovca čini jedinstvenim regionalnim piscem – jednostavni, a veliki lirizam, beskrajno srce, misaona širina da se svaka stvar osvetli pre no što se osudi, nesposobnost da se čovek zarobi u malodušnost i uskogrudost ratnih i postratnih narativa: „Stevo Grabovac je uspeo da izgovori sve naše tuge, misaone ćorsokake, ljubavi i usamljenosti.
