Piše: Dalibor Tomasović
U ovom prikazu baviću se tekstom, dakle romanom Vladimira Tabaševića koji je ove godine nagrađen Nin-ovom nagradom, a ne likom Vladimira Tabaševića kako mnogi, iz kojekakvih razloga, kada pišu o njegovim knjigama, pišu, u svojim takozvanim „prikazima“: šta je uradio, šta je rekao, koji je politički ili neki drugi razlog za nagradu, van samog romana, kakva je on ličnost i tome slično. Dakle, trudićemo se da ne izlazimo iz okvira teksta i romana Zabluda Svetog Sebastijana.
Naime, treba početi od njegovog jezika, naravno, već toliko puta pominjanog stila, koji je zaista prepoznatljiv, i kratko a precizno rečeno – sjajan. Međutim, ono što mi smeta kada se govori o Tabaševićevom stilu jeste to što što je okarakterisan kao „razigrani jezik“ ili „hermetičan“, sa čim se ne slažem, jer je „razigrani jezik“ neobuzdan i prelazi granice po kojima se Tabašević vešto kreće.
Što se tiče hermetičnosti, iako ima dosta pesničkog u njegovim tekstovima, prirodno, jer je i počeo kao pesnik, ne možemo reći u potpunosti da se radi o hermetičnom romanu, jer je i te kako prohodan; ne susrećemo se sa jezikom koji možemo videti na primer kod Kortasara, koji varira i raznosi svojim igrama reči, prostorom ili samim konstrukcijama koje se nekada prepliću i vode dva potpuno drugačija toka, već bih pre okarakterisao Tabaševićev stil kao raskošan. I zaista, njegov stil je njegovo najjače oružje kada je u pitanju tekst, od poređenja pa do razvijanja motiva. Impresivno.
Kada kažem da razvija motive u tekstu, mislim na odnos i prenošenje značenja, širenje i povezivanje različitih motiva, čime ih na taj način metaforizuje i daje im poseban prostor. Na primer, na samoj korici nalazi se jež, a i motiv ježa je numero uno – od pregaženog ježa na putu, sve do smrti svetog Sebastijana koji je, zbog strela zabodenih u njegovo telo, izgledao kao jež. I tu je početak tog motiva, koji se toliko intimno povezuje nitima Tabaševićevog jezika da se prenosi daleko do motiva „srca“, koji se često javlja, i tako daje metaforčnu, suptilnu sliku srca i ježa. Koliko sjajno barata tim povezivanjem možemo videti u nekoliko koraka: počinje od ježa, zatim prelazi na „jezik” (trauma ratnog jezika koji Karlo uči i koji ga oblikuje i drži u okviru razmišljanja ili posmatranja sveta) da bi na kraju došao do, već pomenutog, srca. Dakle, motiv ježa se razvija na sledeći način: jež–ježenje–jezik = mozak–srce, a samom smrću i paradoksom ličnosti Sebastijana, simbolički se dovodi u pitanje i cela naša priča, tj. da li će i ona završiti kao što je završio Sebastijan; u čitaocu se na taj način ponovo otvara polje preispitivanja raznih zabluda koje su u vezi sa ovim prostorom. Dalje se nećemo podrobnije baviti analizom, jasno je iz navedenog da se zaista može doći do zanimljivih rešenja. Međutim, kada je jezik u pitanju, treba samo još napomenuti i to da je i ovoga puta Tabašević načinio iskorak. Raskošniji je, i njegov jezik postaje sve ozbiljniji, pa čak i u igri reči; od „pa kao“ do toga da reč „slon“ i vizuelno podseća na životinju.
Izmešta se iz običnih, možda i banalnih jezičkih eksperimenata, u one koji vidno proširuju semantičko polje, odnosno, jednostavno rečeno, kao da zauzima ozbiljniji odnos prema jeziku, pri čemu taj odnos možemo nazvati i višedimenzionalnim. (Veoma interesantno je i povući paralele sa motivom „reke“ kao na primeru jež–srce, samo što se motiv „reke“ javlja u svim njegovim romanima i možda bi, upravo, taj motiv bio presudan za analizu Tabaševićeve poetike, pa čak i stila.)
Druga stvar na koju treba obratiti pažnju kod Tabaševića su pozicije njegovih likova i njihovo razvijanje, kao i to koliko Tabašević ume da se izmesti u njihovu svest, da ih opravda i približi čitaocima. To je još jedan kvalitet ovog pisca. On to radi veoma dobro, i jedino što mu se može, za sada, zameriti, jeste to da mu likovi nisu raznovrsni sa različitim stanovištima filozofije i različitim subjektivnim uverenjima. Stiče se utisak da svi njegovi likovi progovaraju iz samog pisca, ali što se, na kraju krajeva, može zameriti i drugim velikanima pisane reči.
Naredna stvar o kojoj možemo da raspravljamo, kada je u pitanju Tabaševićev roman, tiče se postmodernizma u romanu, u smislu odnosa iliti konflikta pisac–tekst (u ovom slučaju Karlo–Dino). Tabašević nije iskoračio iz sada već „uobičajenih“ postmodernističkih formi. Hoću da kažem da nije učinio nikakav obrt tekstom koji je postavio na relaciji priča–pisac–drama, niti je uradio neke zaista bitne „igre“ formom, kako su to velikani naše postmoderne književnosti radili: Kiš, Pekić, Pavić, Basara. Međutim, ako se osvrnemo opet na prostor jezika, uvidećemo koliko su intertekstualnost i poigravanje istom zaista vredni pažnje, pa tako imamo: kombinovanje i izvrtanje poznatih rečenica, aluzije na filozofe, kao i slikovito prikazivanje filozofskih stavova, a bez direktnog pozivanja na autore, što je sjajan potez za svakog čitaoca, i onog, nazovi, „načitanog“, i onog „prosečnog“ do kog će Tabašević, naročito sada, nagrađen NIN-ovom nagradom, doći.
Da zaključimo, u ovom prikazu, koji po svojoj prirodi nije zahvalan za pravu raspravu o Tabaševićevim tekstovima ili o ovom romanu, jer se o ovakvim romanima uvek može reći više, pokušao sam da približim ili predstavim ukratko koliko je Tabašević ipak kompleksan pisac, i kako je ovaj roman zaista zaslužio NIN-ovu nagradu, a ovaj pisac više čitaoca. Njegova pojava u srpskoj književnosti je dobra stvar, ponajviše jer se daleko čuje i više priča o njemu samom, a samim tim i o književnosti, među širom publikom.
ZABLUDA SVETOG SEBASTIJANA
Vladimir Tabašević
Laguna, 2018.
200 str
.
