Пише: Далибор Томасовић
У овом приказу бавићу се текстом, дакле романом Владимира Табашевића који је ове године награђен Нин-овом наградом, а не ликом Владимира Табашевића како многи, из којекаквих разлога, када пишу о његовим књигама, пишу, у својим такозваним „приказима“: шта је урадио, шта је рекао, који је политички или неки други разлог за награду, ван самог романа, каква је он личност и томе слично. Дакле, трудићемо се да не излазимо из оквира текста и романа Заблуда Светог Себастијана.
Наиме, треба почети од његовог језика, наравно, већ толико пута помињаног стила, који је заиста препознатљив, и кратко а прецизно речено – сјајан. Међутим, оно што ми смета када се говори о Табашевићевом стилу јесте то што што је окарактерисан као „разиграни језик“ или „херметичан“, са чим се не слажем, јер је „разиграни језик“ необуздан и прелази границе по којима се Табашевић вешто креће.
Што се тиче херметичности, иако има доста песничког у његовим текстовима, природно, јер је и почео као песник, не можемо рећи у потпуности да се ради о херметичном роману, јер је и те како проходан; не сусрећемо се са језиком који можемо видети на пример код Кортасара, који варира и разноси својим играма речи, простором или самим конструкцијама које се некада преплићу и воде два потпуно другачија тока, већ бих пре окарактерисао Табашевићев стил као раскошан. И заиста, његов стил је његово најјаче оружје када је у питању текст, од поређења па до развијања мотива. Импресивно.
Када кажем да развија мотиве у тексту, мислим на однос и преношење значењa, ширење и повезивање различитих мотива, чиме их на тај начин метафоризује и даје им посебан простор. На пример, на самој корици налази се јеж, а и мотив јежа је numero uno – од прегаженог јежа на путу, све до смрти светог Себастијана који је, због стрела забодених у његово тело, изгледао као јеж. И ту је почетак тог мотива, који се толико интимно повезује нитима Табашевићевог језика да се преноси далеко до мотива „срца“, који се често јавља, и тако даје метафорчну, суптилну слику срца и јежа. Колико сјајно барата тим повезивањем можемо видети у неколико корака: почиње од јежа, затим прелази на „језик” (траума ратног језика који Карло учи и који га обликује и држи у оквиру размишљања или посматрања света) да би на крају дошао до, већ поменутог, срца. Дакле, мотив јежа се развија на следећи начин: јеж–јежење–језик = мозак–срце, а самом смрћу и парадоксом личности Себастијана, симболички се доводи у питање и цела наша прича, тј. да ли ће и она завршити као што је завршио Себастијан; у читаоцу се на тај начин поново отвара поље преиспитивања разних заблуда које су у вези са овим простором. Даље се нећемо подробније бавити анализом, јасно је из наведеног да се заиста може доћи до занимљивих решења. Међутим, када је језик у питању, треба само још напоменути и то да је и овога пута Табашевић начинио искорак. Раскошнији је, и његов језик постаје све озбиљнији, па чак и у игри речи; од „па као“ до тога да реч „слон“ и визуелно подсећа на животињу.
Измешта се из обичних, можда и баналних језичких експеримената, у оне који видно проширују семантичко поље, односно, једноставно речено, као да заузима озбиљнији однос према језику, при чему тај однос можемо назвати и вишедимензионалним. (Веома интeресантно је и повући паралеле са мотивом „реке“ као на примеру јеж–срце, само што се мотив „реке“ јавља у свим његовим романима и можда би, управо, тај мотив био пресудан за анализу Табашевићеве поетике, па чак и стила.)
Друга ствар на коју треба обратити пажњу код Табашевића су позиције његових ликова и њихово развијање, као и то колико Табашевић уме да се измести у њихову свест, да их оправда и приближи читаоцима. То је још један квалитет овог писца. Он то ради веома добро, и једино што му се може, за сада, замерити, јесте то да му ликови нису разноврсни са различитим становиштима филозофије и различитим субјективним уверењима. Стиче се утисак да сви његови ликови проговарају из самог писца, али што се, на крају крајева, може замерити и другим великанима писане речи.
Наредна ствар о којоj можемо да расправљамо, када је у питању Табашевићев роман, тиче се постмодернизма у роману, у смислу односа илити конфликта писац–текст (у овом случају Карло–Дино). Табашевић није искорачио из сада већ „уобичајених“ постмодернистичких форми. Хоћу да кажем да није учинио никакав обрт текстом који је поставио на релацији прича–писац–драма, нити је урадио неке заиста битне „игре“ формом, како су то великани наше постмодерне књижевности радили: Киш, Пекић, Павић, Басара. Међутим, ако се осврнемо опет на простор језика, увидећемо колико су интертекстуалност и поигравање истом заиста вредни пажње, па тако имамо: комбиновање и извртање познатих реченица, алузије на филозофе, као и сликовито приказивање филозофских ставова, а без директног позивања на ауторе, што је сјајан потез за сваког читаоца, и оног, назови, „начитаног“, и оног „просечног“ до ког ће Табашевић, нарочито сада, награђен НИН-овом наградом, доћи.
Да закључимо, у овом приказу, који по својој природи није захвалан за праву расправу о Табашевићевим текстовима или о овом роману, јер се о оваквим романима увек може рећи више, покушао сам да приближим или представим укратко колико је Табашевић ипак комплексан писац, и како је овај роман заиста заслужио НИН-ову награду, а овај писац више читаоца. Његова појава у српској књижевности је добра ствар, понајвише јер се далеко чује и више прича о њему самом, а самим тим и о књижевности, међу широм публиком.
ЗАБЛУДА СВЕТОГ СЕБАСТИЈАНА
Владимир Табашевић
Лагуна, 2018.
200 стр
.
