Пише: Сара Степановић
Пред нама се налази један хрватски роман који у српском издању издавачке куће Бука има такав дизајн корица да вам поглед и прсти морају посегнути за њом, прећи прстима преко ње, и већ тада осетити да ова књига крије неку магију за коју сте можда давно заборавили. У данашње време, видети књигу написану 2020. године која броји преко 500 страница је реткост. Међутим, овај роман је нешто што се дуго није десило у постмодерној књижевности: роман који истовремено приповеда о положају жене у XIX веку, који критикује деветнаестовековну власт и свештенство (сличности са данашњим системом власти су нажалост велике) и који говори о чувању националног идентитета и неговању хрватског језика, који се посредством аустрогуарске и млетачке власти губио.
Ипак, све наведене теме повезује једна жена, вештица Гила, чији живот пратимо нелинеарно, хронолошки неповезаним приповедањем, најчешће кроз туђа искуства и кроз очи различитих приповедача. Радња романа започиње 1882. године у Бечу, када је ухапшен гуслар Желимир Периш (44 године, из Задра) који ретроактивно прича причу о вештици Гили, али искључиво у десетерцу и само уз гусле (које су му одузете након што га је жандар ударио истим у главу).
Прво поглавље, као и остатак романа, препуно је симпатичног, народског хумора, у форми је хаотичног и бекетовског дијалога, и увлачи нас у причу о чудноватој жени Гили из Далмације. Роман садржи 52 главе и два додатка, и сваки је другачијег жанра; сваки се служи другачијом перспективом, каткад и језиком, спајајући на тај начин традиционално и постмодерну деконструкцију текста. Нека поглавља су у форми дијалога, нека у форми монолога, а нека су рецепти вештице Гиле (за чију примену смо добро упозорени на почетку овог романа!). Једно поглавље је у форми драме једночинке, чија нас бриткост у језику и хумору одушевљава. Писац се у овом роману не поиграва само жанровима, већ и различитим дијалектима, старим и заборављеним изразима, у неке приче провлачи словенску митологију и обичаје, приказује преплитање старог и новог на међи аустроугарске културе и османске традиције. Писац користи оштар језик и врло слободно се користи разним псовкама нашег народа, које врло лукаво ставља у уста, на пример свештеницима, који се изговарањем ових псовки и погрдних речи „исповедају“ и олакшавају себи муке након поста.
Но, да пређемо на главну јунакињу овог романа, вештицу или исцелитељку Гилу, која је живела на простору Херцеговине и Далмације током XIX века, а која је због специфичности „посла“ којим се бавила била приморана да се стално крије и сели са својим сином Царевићем. Тако је простор у овом роману доста широк; мења се са сваким новим поглављем јер Гилу пратимо од мрачних и кршних брда Херцеговине, до отока Силбе и до Истре, па све до Беча.
Лик јунакиње Гиле је амбивалентан. Прилично га је тешко објаснити само једном одредницом као што је вештица, исцелитељка, врачара, бунтовница, мајка, траварка и слично. Рецимо то овако – у зависности како се према њој понашате, шта од ње желите и како се она осећа поводом вас, добићете једну од наведених њених аспеката. Од вештице, која може да баци и скида клетве, па до исцелитељке која ће вам излечити нешто што ниједан доктор није умео. По традиционалној култури и веровањима то је била особина вила, а такође и наших старих словенских богова – како се ти опходиш према њима, тако ће они према теби.
Кроз приповедања о јунакињи Гили провлачи се један здрав феминизам, феминизам жене којој није потребан бес, јер је она своју моћ открила и уме да је користи у скоро свим ситуацијама. Чак и онда када је у Бечу ухвате и заробе и одведу пред судницу њену моћ да само речима побуни Бечлије и исмеје власт и свештенство не могу да зауставе. Ипак, ова моћна жена Гила, има једну слабост, а то је њен син Царевић. Царевић је уствари нелегалан престолонаследних аустоугарског цара, којег је она, по захтеву оца који га није желео, превремено породила и украла, не желећи да га убије. Због тога она мора да га крије, да бежи са њим, и да се понакад прави да је нешто што није. По традиционалном предању, вештица не може бити истовремено и мајка, а Гила је прихватила и ту улогу, и зато је њен карактер скоро немогућ, и у томе је можда ова јунакиња толико специфична.
О Гили највише сазнајемо из трећег лица, из сусрета различитих људи током њених примораних путовања приморјем. Спектар људи који са њом долазе у намеран или ненамеран контакт је веома различит: од врло младих девојака и сељака који немају мушког порода, па све до свештених лица и богате грађанштине која истовремено иде у цркву на мису, али и код ње по мешавину трава за потенцију. Гила је потребна свима, сваком слоју друштва, и женама и мушкарцима, и младима и старима. Но, ипак, народ наизглед богобојажљив, а уствари лицемеран и ускогрудан, на крају не може да прихвати слободу, отвореност и другачија схватања једне жене, и она је осуђена на константно бежање и сакривање.
Нажалост, читајући потресну судбину жене у XIX веку, судбину потлачених сељака, чизму власти која гази са свих страна, не можемо да не приметимо темељ данашњих савремених проблема, не само у Хрватској већ и у целом региону. Слобода избора жене и уплитање цркве у аутономију женског тела, као и у рад власти је нешто што нам се поново дешава, нешто што није потпуно ишчезло. Зато овај роман, иако говори о жени и систему XIX века, показује невероватну савременост, доказује да не морамо писати само о проблемима садашњице, јер су то проблеми којих се ми не решавамо већ скоро двеста година, можда и више. Писац је одабрао да говори о националним, језичким и женским слободама XIX века, можда баш зато да нам покаже да нисмо много одмакли од тада, и да нас подсети на побуну и пркос која је приказана кроз вештицу Гилу, и на коју смо, нажалост, заборавиили. Поново је време бунити се, пркосити и борити се за слободу жене, за очување националног индентитета и за неговање језика, баш као што се та прекретница дешавала на овим просторима у XIX веку. Није ни случајно то што овај роман опева спев о вештици Гили, јер она стварно има одлике епског јунака, који је другачији, који има дар, прогнан је и сам се бори на овом свету. Прогонства Гилина због којих мора да путује из села у село, са отока на оток па све до великог града некако су одисејска, јер и она жели само да се негде скући са Царевићем, и да пронађе свој дом.
Овај роман је заиста револуционаран, постмодерни мозаик, који приповедајући о положају жене у XIX веку, систему власти и цркве, националном идентитету и језику подсећа на нешто што смо можда заборавили. Он скреће пажњу на савремене проблеме, и кроз карактер јунакиње Гиле показује нам како да повратимо тај пркос и побуну.
МЛАДЕНКА КОСТОНОГА
Желимир Периш
Booka, 2020.
560 стр.
