Piše: Sara Stepanović
Pred nama se nalazi jedan hrvatski roman koji u srpskom izdanju izdavačke kuće Buka ima takav dizajn korica da vam pogled i prsti moraju posegnuti za njom, preći prstima preko nje, i već tada osetiti da ova knjiga krije neku magiju za koju ste možda davno zaboravili. U današnje vreme, videti knjigu napisanu 2020. godine koja broji preko 500 stranica je retkost. Međutim, ovaj roman je nešto što se dugo nije desilo u postmodernoj književnosti: roman koji istovremeno pripoveda o položaju žene u XIX veku, koji kritikuje devetnaestovekovnu vlast i sveštenstvo (sličnosti sa današnjim sistemom vlasti su nažalost velike) i koji govori o čuvanju nacionalnog identiteta i negovanju hrvatskog jezika, koji se posredstvom austroguarske i mletačke vlasti gubio.
Ipak, sve navedene teme povezuje jedna žena, veštica Gila, čiji život pratimo nelinearno, hronološki nepovezanim pripovedanjem, najčešće kroz tuđa iskustva i kroz oči različitih pripovedača. Radnja romana započinje 1882. godine u Beču, kada je uhapšen guslar Želimir Periš (44 godine, iz Zadra) koji retroaktivno priča priču o veštici Gili, ali isključivo u desetercu i samo uz gusle (koje su mu oduzete nakon što ga je žandar udario istim u glavu).
Prvo poglavlje, kao i ostatak romana, prepuno je simpatičnog, narodskog humora, u formi je haotičnog i beketovskog dijaloga, i uvlači nas u priču o čudnovatoj ženi Gili iz Dalmacije. Roman sadrži 52 glave i dva dodatka, i svaki je drugačijeg žanra; svaki se služi drugačijom perspektivom, katkad i jezikom, spajajući na taj način tradicionalno i postmodernu dekonstrukciju teksta. Neka poglavlja su u formi dijaloga, neka u formi monologa, a neka su recepti veštice Gile (za čiju primenu smo dobro upozoreni na početku ovog romana!). Jedno poglavlje je u formi drame jednočinke, čija nas britkost u jeziku i humoru oduševljava. Pisac se u ovom romanu ne poigrava samo žanrovima, već i različitim dijalektima, starim i zaboravljenim izrazima, u neke priče provlači slovensku mitologiju i običaje, prikazuje preplitanje starog i novog na međi austrougarske kulture i osmanske tradicije. Pisac koristi oštar jezik i vrlo slobodno se koristi raznim psovkama našeg naroda, koje vrlo lukavo stavlja u usta, na primer sveštenicima, koji se izgovaranjem ovih psovki i pogrdnih reči „ispovedaju“ i olakšavaju sebi muke nakon posta.
No, da pređemo na glavnu junakinju ovog romana, vešticu ili isceliteljku Gilu, koja je živela na prostoru Hercegovine i Dalmacije tokom XIX veka, a koja je zbog specifičnosti „posla“ kojim se bavila bila primorana da se stalno krije i seli sa svojim sinom Carevićem. Tako je prostor u ovom romanu dosta širok; menja se sa svakim novim poglavljem jer Gilu pratimo od mračnih i kršnih brda Hercegovine, do otoka Silbe i do Istre, pa sve do Beča.
Lik junakinje Gile je ambivalentan. Prilično ga je teško objasniti samo jednom odrednicom kao što je veštica, isceliteljka, vračara, buntovnica, majka, travarka i slično. Recimo to ovako – u zavisnosti kako se prema njoj ponašate, šta od nje želite i kako se ona oseća povodom vas, dobićete jednu od navedenih njenih aspekata. Od veštice, koja može da baci i skida kletve, pa do isceliteljke koja će vam izlečiti nešto što nijedan doktor nije umeo. Po tradicionalnoj kulturi i verovanjima to je bila osobina vila, a takođe i naših starih slovenskih bogova – kako se ti ophodiš prema njima, tako će oni prema tebi.
Kroz pripovedanja o junakinji Gili provlači se jedan zdrav feminizam, feminizam žene kojoj nije potreban bes, jer je ona svoju moć otkrila i ume da je koristi u skoro svim situacijama. Čak i onda kada je u Beču uhvate i zarobe i odvedu pred sudnicu njenu moć da samo rečima pobuni Bečlije i ismeje vlast i sveštenstvo ne mogu da zaustave. Ipak, ova moćna žena Gila, ima jednu slabost, a to je njen sin Carević. Carević je ustvari nelegalan prestolonaslednih austougarskog cara, kojeg je ona, po zahtevu oca koji ga nije želeo, prevremeno porodila i ukrala, ne želeći da ga ubije. Zbog toga ona mora da ga krije, da beži sa njim, i da se ponakad pravi da je nešto što nije. Po tradicionalnom predanju, veštica ne može biti istovremeno i majka, a Gila je prihvatila i tu ulogu, i zato je njen karakter skoro nemoguć, i u tome je možda ova junakinja toliko specifična.
O Gili najviše saznajemo iz trećeg lica, iz susreta različitih ljudi tokom njenih primoranih putovanja primorjem. Spektar ljudi koji sa njom dolaze u nameran ili nenameran kontakt je veoma različit: od vrlo mladih devojaka i seljaka koji nemaju muškog poroda, pa sve do sveštenih lica i bogate građanštine koja istovremeno ide u crkvu na misu, ali i kod nje po mešavinu trava za potenciju. Gila je potrebna svima, svakom sloju društva, i ženama i muškarcima, i mladima i starima. No, ipak, narod naizgled bogobojažljiv, a ustvari licemeran i uskogrudan, na kraju ne može da prihvati slobodu, otvorenost i drugačija shvatanja jedne žene, i ona je osuđena na konstantno bežanje i sakrivanje.
Nažalost, čitajući potresnu sudbinu žene u XIX veku, sudbinu potlačenih seljaka, čizmu vlasti koja gazi sa svih strana, ne možemo da ne primetimo temelj današnjih savremenih problema, ne samo u Hrvatskoj već i u celom regionu. Sloboda izbora žene i uplitanje crkve u autonomiju ženskog tela, kao i u rad vlasti je nešto što nam se ponovo dešava, nešto što nije potpuno iščezlo. Zato ovaj roman, iako govori o ženi i sistemu XIX veka, pokazuje neverovatnu savremenost, dokazuje da ne moramo pisati samo o problemima sadašnjice, jer su to problemi kojih se mi ne rešavamo već skoro dvesta godina, možda i više. Pisac je odabrao da govori o nacionalnim, jezičkim i ženskim slobodama XIX veka, možda baš zato da nam pokaže da nismo mnogo odmakli od tada, i da nas podseti na pobunu i prkos koja je prikazana kroz vešticu Gilu, i na koju smo, nažalost, zaboraviili. Ponovo je vreme buniti se, prkositi i boriti se za slobodu žene, za očuvanje nacionalnog indentiteta i za negovanje jezika, baš kao što se ta prekretnica dešavala na ovim prostorima u XIX veku. Nije ni slučajno to što ovaj roman opeva spev o veštici Gili, jer ona stvarno ima odlike epskog junaka, koji je drugačiji, koji ima dar, prognan je i sam se bori na ovom svetu. Progonstva Gilina zbog kojih mora da putuje iz sela u selo, sa otoka na otok pa sve do velikog grada nekako su odisejska, jer i ona želi samo da se negde skući sa Carevićem, i da pronađe svoj dom.
Ovaj roman je zaista revolucionaran, postmoderni mozaik, koji pripovedajući o položaju žene u XIX veku, sistemu vlasti i crkve, nacionalnom identitetu i jeziku podseća na nešto što smo možda zaboravili. On skreće pažnju na savremene probleme, i kroz karakter junakinje Gile pokazuje nam kako da povratimo taj prkos i pobunu.
MLADENKA KOSTONOGA
Želimir Periš
Booka, 2020.
560 str.
