Alternativna lektira: E. L. Doktorov, „Regtajm“

Categories KolumnePosted on

Otkačena priča o velikim društvenim potresima, fluidnosti istorije, i promenama koje je Amerika proživela na početku 20. veka.

Podelite post

Piše: Miloš Jocić

A kada se to zbilo, doba regtajma se već bilo istrošilo, ispevano drhtavim glasom mašine na izdisaju, kao da istorija nije ništa drugo do melodija koju svira mehanički klavir.
E. L. Doktorov, pri kraju romana.

E. L. Doktorovu nije se sviđala filmska verzija Regtajma, u režiji Miloša Formana. Ne može se reći da pisac nije voleo kinematografsku adaptaciju svog najpoznatijeg dela zbog uobičajenih holivudskih razloga, što će reći zbog pojednostavljivanja, banalizovanja, komercijalizacije ili prostog zaglupljivanja originalnog teksta. Miloš Forman bio je više nego sposoban reditelj novog talasa i jedan od pripadnika drugog Zlatnog doba holivudskog autorskog filma; on je pride bio i evropski reditelj, a kao i još neki evropski reditelji u SAD (poput Polanskog), Forman je adaptaciji književnog dela za veliki ekran prilazio detljano do u reč. Svi likovi u filmskom Regtajmu izgledaju baš onako kako biste ih mogli zamisliti, svi enterijeri i tapete baš onako kako su i opisani u Doktorovljevom romanu, a radnja nije izmenjena ni za redak.

Formanova verzija Regtajma ipak je sasvim drugačijeg osećaja. Formanov film je pun raskošnih dijaloga, kojima se morao dopuniti roman pisan uglavnom bez upravnog govora, i dramatične-klasične muzičke orkestracije. Emotivni trenuci su u bioskopskom Regtajmu uvek naglašeni klasičnom filmskom muzikom, a samo su dinamične scene praćene zvukom regtajma. Doktorov je smatrao da je trebalo biti drugačije; da je čitav film napravljen tako da bude poskočan i hitar. Jer, Doktorovljev roman je regtajm u prozi – a regtajm je promenljiva muzika, istovremeno somber i upbeat, i mejnstrim i subkulturna (film je nekada davno kod nas bio prevođen kao „Crnački ritam“!), muzika koja je obeležila popularnu kulturu Amerike na početku prošlog veka a koja je danas herbarijumska biljka iz čijih je prethodno živih cvetova nastao džez. Forman je snimio lepu istorijsku melodramu, a ne ludu i tužnu pripovest koja trči ritmom pijanina Skota Džoplina.

Kritika u njujorškom Tajmsu je roman Regtajm nazvala „eksperimentom istorijske fikcije“, što će reći umetničkim miksom stvarnih događaja (Perijevog osvajanja Severnog pola; suđenja bogatašu Heriju Kendalu Tou, koji je usmrtio arhitektu Stenforda Vajta jer mu je ovaj navodno silovao ženu kada je bila mlađa) i izmaštane privatne istorije podjednako stvarnih ličnosti ranog dvadesetog veka. U romanu nailazimo na Harija Hudinija i njegov neobično prisan odnos sa majkom, kao i njegovu romantičnu želju da prestane da bude običan mađioničar i da uradi nešto „zaista bitno“. Jedna vinjeta prati Sigmunda Frojda koga njegovi američki domaćini vode na ekskurziju kroz zabavne parkove Koni Ajlenda. Zajedno sa Jungom će proći kroz „Tunel ljubavi“, a na kraju dana će ga uhvatiti nesvestica „koja ga je u poslednje vreme morila kad god bi se našao u Jungovom prisustvu“. Američki korporativni overlord Džej Pi Morgan će u svom privatnom muzejskom salonu pričati sa Henrijem Fordom o egipatskoj magiji i tajnama reinkarnacije. Morgan je bio dirnut Fordovom reinvencijom proizvodnog rada, koja nije slučajno nalikovala ropskoj metodologiji građenja piramida:

Ford je uspostavio konačnu teoremu u teoriji industrijske proizvodnje – ne samo da su delovi gotovog proizvoda zamenljivi već su i sami ljudi koji sastavljaju proizvod zamenljivi delovi. Ubrzo je proizvodio tri hiljade automobila mesečno i prodavao ih masama. Proživeće dug i aktivan život. Voleo je ptice i životinje, a među svoje prijatelje je ubrajao i Džona Berouza, starog prirodnjaka koji je proučavao skromne zverove šumske – vevericu i rakuna, zebicu, kraljića i senicu.

Iako Regtajm izgleda kao otkačena istorijska priča pisana iz vizure ludih sedamdestih (roman je objavljen 1975), koja se čita, kako je zapazio Tajmsov kritičar, lagano poput zabavnog štiva, ovo je ipak knjiga velikih potresa, o fluidnosti istorije i kulture, i nestalnosti povesnog toka. Amerika je u Regtajmu tečna dežela, Amerika na raskršću. Kada je nacija tek nekoliko vekova stara, čak i događaji iz prošlog stoleća postaju folklor; ta narodska Amerika, zemlja Pola Banjana, Poštenog Ejba, prodavaca zmijskog ulja i Manifest Destiniy-ja nestaje početkom HH veka, a Doktorov je hipi dokumentator njenog odlaska. Nakon Prvog svetskog rata, zemlja koja je svoju mitologiju izgradila na „američkom snu“ i viziji „zemlje mogućnosti“ postaje proždirući golijat korporativizma (kao što vidimo u likovima faraona Morgana i Forda), pop kulture, medijskog simulakruma (Toova žena i Vajtova ljubavnica, Evelin Nezbit, bila je prvi masovno medijski izrabljivani seks simbol), seksualnih trenja, međurasnih požara i vatrene podele na „stare“ i „nove“ imigrante.

Prvo izdanje romana, 1975.

Pored simpatičnih priča o skrušenom Hudiniju i komično nervoznom Frojdu, jedna povest predstavlja glavni pripovedni pravac romana: ona o krvavoj osveti crnog regtajm klavijaturiste Kolhausa Vokera, koji kreće na ubilački pohod zbog uništenja svog novog Modela T od strane rasističkih irskih vatrogasaca. Doktorov će u prvoj glavi romana, pri upoznavanju čitaoca sa WASP porodicom koja se u jednom lepom njujorškom gradiću bavila patriotskim zanatom izrade zastava i vatrometa, napisati: „Nije bilo crnaca. Nije bilo useljenika“. Malo kasnije, pisac će dodati: „Izgleda da je ipak bilo crnaca. Bilo je useljenika“.

Doktorovljev skup istinitog i bajkovitog dobija tako na impulsu tek uplitanjem (fikcionalizovane) priče o crnačkom osvetniku Kolhausu, inače parafrazom povesti o Mihaelu Kolhasu iz istoimene novele Henriha von Klajsta (Michael Kohlhaas, 1810). Kolhausova/Kolhasova priča temelj je, u više no jednom smislu, Regtajmovog bunta. Uključivanje Von Klajstovog teksta u milje rasno napete Amerike – koja se, nespremna, početkom stoleća suočavala sa Velikom migracijom crnačkog stanovništa iz ruralnih u gradska područja – nije pogodovalo tradicionalnijim kritičarima koji su ovaj postupak Doktorova nazvali plagijarizmom i književnim skandalom. Doktorov se od takvih optužbi borio mirno, bez glasne polemike, nasuprot Kišu i njegovom Času anatomije koga je napisao kao odgovor istovetnim optužbama koje su pratile Grobnicu za Borisa Davidoviča, izdatu samo nekoliko meseci nakon Regtajma.

Na drugoj strani, legenda o Kolhausu Vokeru neodvojiva je u pripovednom vitražu Regtajma (koji broji dvocifren broj „glavnih“ junaka i paralelnih događaja) od crtica o frustrirajućem životu blue collar radnika, seksualnom buđenju domaćica i američkom socijalističkom pokretu i njihovim vatrenim govorima i neuspešnim terorističkim akcijama. Kolhaus će u jednom trenutku odbiti molbu uvaženog crnačkog aktiviste i propovednka Bukera Vašingtona da zaboravi na svoju besmislenu vendetu, čime će ovaj regtajmer (protiv svoje volje) postati prototip militantnog borca za prava građanskih crnaca, onog koji će tokom narednih decenija pomirljiv dijalog sve više zamenjivati crnim kožnjacima, „gangsta“ kulturom i podignutim pesnicama. Njegova anonimna urbano-gerilska banda prisvaja njegovo ime (sebe nazivaju „Kolhaus Voker“) i postaje zla reč koja klizi u noći, ćelija koja udara bez upozorenja i koja se pretvara u jednu od onih tajnih organizacija iz teorija zavera jednog od Doktorovljevih naslednika, američkog postmoderniste Tomasa Pinčona.

Ispričan od strane sveznajućeg pripovedača slabe koncentracije, intimno upoznatog ali vremenski odvojenog od likova i događaja o kojima govori, Regtajm podseća na dugu priču iz narodne kulture; jer Amerika Regtajma zaista jeste, za E. L. Doktorova, bivša Amerika, zemlja iz prošlosti koja je istovremeno i mitska i tek nekoliko decenija daleka. Istorija je, kako ono kažu, tek melodija mehaničkog klavira koju majstor po želji pušta.

Podelite post