Piše: Sara Stepanović
O izvesnom Stevanu Pešiću se veoma malo zna u srpskoj kulturi. Na internetu postoji svega jedna njegova fotografija, a o privatnim podacima samo najosnovnije: kada i gde je rođen, gde je išao u školu, gde je putovao i kada i gde je umro. To je jednostavno premalo podataka o čoveku koji je jedan od najboljih putopisaca u modernoj srpskoj književnosti. Prosto je neverovatno da nemamo nekakva pisma, fotografije sa putovanja, fragmente iz dnevnika ili beležaka čoveka koji je napisao putopis kao što je Katmandu (prvo izdanje: 1982, Prosveta).
Negde sam pročitala da je umro u nemaštini, a jedini književnik koji je pisao o poznanstvu sa njim je Pero Zubac. Čak i onda kada bismo pomislili na nekakvu vezu između Jugoslavije i istoka, Nepala na primer, pomislićemo na pesmu Branimira Štulića „Put za Katmandu“, koja je izašla iste godine kada i Pešićev roman Katmandu, dakle 1982. (Slučajnost? Ne bih rekla.)
Iz putopisa vidimo da je pisac u Katmanduu boravio davno pre pisanja knjige, tako da u momentu pisanja on uređuje beleške koje je vodio u Nepalu, a u kojima se nesumnjivo moraju nalaziti svi ti čudni nazivi ulica, trgova, hramova, mantri i tome slično. Čitajući knjigu, već na samom početku shatamo da ne čitamo samo mi nju, već i da knjiga čita nas same i putuje kroz nas, kao što je i pisac putovao Nepalom. Dopuštamo da nas „usisa“ u svoje stranice toliko da ćete osetiti miris tamjana iz hramova i sa trgova Katmandua. Pisac priprema naš duh za čitanje ovog putopisa već na početku napominjući da je:
Vreme izraz nas samih, a prirodne pojave posledica naše volje i predstave o njemu. Može nebo biti oblačno koliko želi, stvar je raspoloženja hoće li padati kiša ili biti vedro.
Znam, ovo veoma liči na onu „Kakve su ti misli takav ti je život“, ali u romanu ubrzo shvatamo da pisac stvarno govori o ljudima u Katmanduu iznad čijih glava se nalaze mali kišni oblačići koji ih prate.
Za razliku od drugih putopisaca, Stevan Pešić nas tim gradom vodi kroz razne čudne, mistične priče, razne ljude koji tamo žive, ili koji su se tamo zadesili kao i on – takve priče, da se na početku čitanja pitamo da li on to prepričava neki svoj san ili je uzeo malo veću dozu hašiša od nekog prodavca sa Darbar trga? (Naravno, kao i svaki putopis koji je sklon dosadnim stranicama suvih nabrajanja ulica, hramova i trgova, radnji, broja koraka od jednog dela grada do drugog i slično, i ovaj putopis nije uspeo da izbegne nekoliko poglavlja tih šturih informacija, možda korisnih samo za nekoga ko će da ode u Katmandu sa tom knjigom kao mapom grada.)
Piščev stil je mladalački, pa u nekim momentima to daje dobru predstavu slobode duha koju je tamo imao, kada, na primer, kaže za neke mantre da su „vrh“, ili piše o drogama koje su tamo sasvim normalna pojava. Čitalac takođe uviđa da čitav roman piše čas u prošlom, čas u sadašnjem vremenu; možda se takvim stilskim postupkom koristi namerno, možda slučajno, a možda i da pokaže kako vreme u Katmanduu svakako ne postoji/nije postojalo dok je tamo boravio. Kroz piščeve redove prožet je Crnjanskov sumatraizam, a najviše u divnim pasusima gde ptica sa Himalaja peva kao da se izlegla u nekom gnezdu u Srpskoj Crnji.
U ovom gradu, dani su kao lucidni snovi u kojem svi spavaju, dok si ga ti svestan i shvataš da možeš da radiš šta hoćeš, jer sanjaš, a u snovima nema zakona ni pravila. Što dalje putujete kroz ovu knjigu, nadrealne priče i nestvarni ljudi postaju itekako realni i stvarni, i više nije čudno što postoje dečaci koji žive u kućama nalik na velike bele rade, patke koje se hrane mesečinom, jetiji, cveće koje progovara italijanski i slično. Ovaj putopis se usuđuje i da ode u putopise drugih ljudi iz Katmandua, koji su došli iz raznih krajeva sveta, pa je tako ovaj putopis pun informacija o Švajcarskoj, Holandiji, Južnoafričkoj Republici, Čikagu, i slično. Pisac bez pardona priča i o svom iskustvu sa drogama, kao i o svojim „Viđenjima“ (priviđenjima) kako u Katmanduu, tako i u ostatku sveta. Usuđuje se da iz putopisa pređe u ličnu ispovest svog života, koji itekako ima veze sa putovanjem baš na istok, baš u Katmandu.
Čitajući dalje ovaj putopis, autor evocira važne detalje vezane za običaje, odeću i ponašanje samih Tibetanaca, iako napominje da planira da napiše i roman konkretno vezan samo za Tibetance, što je i učinio 1988. godine (Tibetanci, Prosveta).
Ono što još krasi i čini posebnim ovaj putopis jesu svedočanstva ljudi koje sreće na tom putovanju, priče o prošlim vremenima tog podneblja; o kralju koji je obišao čitavu svoju zemlju ne bi li je upoznao, o ljudima koji sijaju, i koji se još i danas mogu videti u mraku kao male hodajuće sijalice. U sve ove priče čitalac pri kraju svog putovanja kroz putopis mora da veruje, ne jer ga autor u to ubeđuje, već što to piše toliko bez sumnje i sa nadrealizmom u redovima i između njih.
Za ovu knjigu nikako ne bih mogla reći da u sebi ima naučno-fantastične elemente, niti da su priče isključivo proizvod određenih psihodeličnih supstanci, već da je to skup nadrealnih priča, priča iz više čovekove svesti koja se i samom čitaocu otvara ako je dovoljno slobodan da veruje u sve ono što autor u ovom putopisu iznosi. Ova knjiga je, bez sumnje, nepravedno ostala po strani moderne srpske književnosti, i sa ovakvim književnim i, pre svega, putopisnim sposobnostima pisac Stevan Pešić barata kao od šale, možda i sam nesvestan svog talenta u koji uvlači svoje čitaoce u raj na Zemlji, u zemlju gde ljudi i bogovi jedu za istim stolom, zvanu Katmandu.
