Есеј Меше Селимовића о барокном књижевнику Гаврилу Стефановићу Венцловићу написан је непосредно након што су Венцловићева дела, захваљујући истраживачком и уредничком раду Милорада Павића, представљена читаоцима после више од двеста година заборава. Селимовићев текст није само похвално слово у част нашег великог песника XVIII столећа, већ и изузетан чланак о модерној поезији, историји српског језика и свевремености мајсторских дела.
* * *
Већ при првом сусрету с Венцловићем, осетићемо другачију духовну напрегнутост, другачију усмереност, другачији језик и песнички интензитет у односу на оно што нам нуде многи доцнији стихови.
Овако пева чудесни Венцловић:
Довде допловивши,
ветрила своја спустивши,
у тврдом пристаништу ћутања
да пристанемо.
Да сам се, необавештен и неупућен, нашао пред овим стиховима, упитао бих се, зачуђен: чији су? Којег од наших великих савременика? На које ме унутарње богатство подсећају? Кад је то наш песнички језик доспео до такве суптилности, кад је то наш духовни развој омогућио такво доживљајно обиље, да се на нашем језику могла изразити ова мудро стишана, метафизицирана, унутра окренута и изнутра осветљена поезија?
Изгледа готово невероватно да су ти стихови, и многи други од тог песника, изузетне лепоте, као на самом врху неког блиставог поетског века, настали пре више од два столећа, из пера песника који је у историји књижевности остао забележен као опскурни преписивач црквених књига и песник скромних могућности, који се служио и народним језиком. А скудоумни и грешни јеромонах Гаврил, један од најсуптилнијих песника које смо икад имали, упловио је у тврду луку ћутања пре отприлике 220 година, и отада су његови рукописи мировали у архивама Москве, Прага и Београда, непрочитани све до наших дана. Недавно су (заслугом једног младог научника и једног вредног издавачког предузећа), наново оживљени, дигнути са дна мутне воде заборава, и старе муке песникове опет су васкрснуле:
Ево сам то видим
да неки други завичај злочест
у моме телу војује
супроћ мога умља…
(„Црни биво у срцу“)
Али ова књига (Гаврил Стефановић Венцловић, Црни биво у срцу; предговор и избор Милорад Павић, Београд: Просвета, 1966; прим. ур.) која нам је милостиво вратила једног песника, учинивши откриће којем још не сагледамо прави значај, истовремено нас је обогатила и збунила. Обогатила, поклонишви нам неочекивано а драгоцено наслеђе; збунила, уневши неред у оно што смо мислили да колико-толико знамо. Зар је могуће, и како је могуће, да је наш песнички језик постојао у том облику и с таквим изражајним могућностима још пре два пуна века? И шта се то десило, која катаклизма је учинила да га нестане и да се, у том обиљу што је два века лежало као скривено благо, појави тек у наше време. Зар то није оно чудо и корен које је тражио Винавер, и други с њим?
Сад, кад су нам приређивачи учинили овај поклон, пребравши десетак хиљада страница рукописне заоставштине похрањене у Српској академији наука, све нам изгледа могућно, чак и природно! Како је другачије и могло да буде? Карика је пронађена, континуитет успостављен.
Венцловића су створили: дуга традиција славеносрпске школе и њен интерес за духовне теме, традиционална поезија невезаног слога, живе везе са савременом светском поезијом, и одлично познавање народног језика, што је Венцловићу, као проповеднику и „општем духовнику“ у Јужној Угарској, међу исељеницима из старе домовине, било и могуће и неопходно. Из овог наслеђа, из ових веза, из ове основе, уз изузетан поетски дар, могуће је било створити овакав песнички језик, са народном општом базом и индивидуалном поетском надградњом. Без народног језика све би остало у неком вакууму, изван народног пута, мртво и туђе, као што се десило и после Венцловића. Без плодотворних контакта и утицаја светске духовне мисли, остало би нам само наше властито сиромаштво. Без интереса за духовни живот, ма које провенијенце, остао би само интерес за конкретни реалитет овог света, са малом или никаквом могућношћу трансценденције.
Код Венцловића се све то случило у готово идеалном споју, и на ватри његовог ретког песничког талента – без чега би остала само потенцијална шанса – прекалило се у изванредно песничко дело и у изразит песнички језик, посебне врсте. Уз способност „да се готово све потчини поетском изразу, да се изузетно различити предмети претворе у поезију, да се свака ствар које се песник дотакне трансформира у подесан предмет песничког дела“ (Милорад Павић), код Венцловића импресионира „слобода поетског кретања кроз свет“ и његова способност да ствара и изражава апстракцију. Али увек као пренесено значење, као „двоструки пејзаж“ (физички и духовни), као метафору и алегорију, никад не губећи тле испод ногу. Не знамо тачно шта је Венцловић сам створио а шта превео, али остаје чињеница да су почетком XVIII века на нашем језику написане песме које фасцинирају и данас.
Овако пева о смрти:
Да се паштимо, докле нам није сунце зашло,
Докле нам није смркло
И животна врата нису се затворила.
Јербо ноћу ништа се не може пословати,
Разилази се трговина, затварају се шатре.
После тога, добро знате
Да се нејма од кога што купити
Нити има зашто…
(„Ноћ“)
Лук мисли овде је покренуо речи из њиховог основног значења, и оне, са другим смислом, транспониране, ослобођене првобитне тежине, лебде изнад збивања као његова суштина. А све је наизглед једноставно: доследно је задржана паралела ноћи и смрти, дана и живота. А ноћу, у смрти, престаје животни вашар, затварају се овоземаљске шатре, и настаје дуго, незнано трајање, у којем се више не може купити ни зло ни добро. Апстрактност овде чак није изражена посебним речима које би саме носиле такав смисао, ни смелим необичнијим спојевима, каквих иначе има: она је у намери: у мисли, у преношењу значења. Карактеристичан је и поступак доследне елиминације, којим се скраћује пут ноторне мисли: један елеменат у паралели се испушта, редуцира, подразумева, а то је ваљда и једини пут до апстракције.
Из сасвим друге сфере је дивна „Молитва против крвавих вода“, и ту се језик уздигао, као дуга, откинут од земље, иако мирише на њу:
Беда на води,
беда од харамија,
беда од свога рода,
беда од језика,
беда у граду,
беда у пустињи,
беда од лукаве браће
и међу лажљивим друштвом
(И пребеда ово пишући
у опрљеној књиги
на злој хартији, јакож и види се,
с неуправним мастилом!)
Од свега зла и беде,
ти нас ослободи.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Ових крвавих времена
свагдар пуних војске и боја
и свакога немира,
и не теку тако воде поточне,
каконо што крваве реке теку.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Моли, пресвета дево,
сина свога,
којино је рад нас своју крв
излио на крсту,
да би ради источења његове крви,
остала у нас та крв војиштанска
и међусобна,
што се на земљи пролива
од злих људи.
Ти, благословена у женах…
исуши те крваве потоке
да би у тој реки
сухима прошли ногами.
Буди нам небесном дугом,
знамењем,
да не буде више на нас потоп!
Наравно, та визија историјске реке, тог страшног потопа што се сручује на народ, даје речима у песми патетичан призвук, али и једну димензију судбинског дешавања, дугог трајања, мисаону потенцију какву неће познавати наш XIX век. Чак стотину година после, наши песници неће имати тај замаха ни ту мисаону и језичку свеобухватност.
[…]
Унутарње богаство Венцловићева језика, патина дугог трајања које у себи носи, фина култивисаност фразе, ритма, композиције, еластичност и прилагођеност вишем, изведеном облику мишљења, максимална изражајност уз крајну економичност, све је то било достигнуто веома рано, на самом изласку из XVII века, и могло је да буде сигурна база за развитак нашег језика, књижевности и културе. На жалост, баш у том часу кад се створила велика шанса, десио се преокрет раван удесу, који је нашу културу уназадио за веома дуго време и окренуо је потпуно другим путовима. Венцловићево дело није штампано, и цела једна историјска аквизиција, већ остварени високи домет на искуству векова, остао је мртво благо, а сада је само величанствена ископина, сетно сведочанство једне велике могућности коју су време и прилике онемогућиле.
Непосредно после Венцловићева нестанка, половином века, из политичких и националних разлога, јача све више руски утицај, у наше крајеве долазе руски учитељи и наши људи школују се у Русији, преносе се и штампају руске књиге, и све више преовладава чудни, статични, народу неразумљиви, тобоже свеславенски језик, као израз политичке оријентације, везивања српског народа за велику православну Русију, за огромни корпус апстрактног словенства. Али та илузија, тај трагикомични политички карусел празних уздања и жарких додворавања, да би се сачувале привилегије и права у Угарској, резултирао је у култури, у језику у књижевности, озбиљном стагнацијом, а у односу на Венцловића, и великим назадовањем. Никакве шансе није имао тај словенски есперанто, и народни устанак је морао да стави на дневни ред његову ликвидацију.
Тако је све морало да почне испочетка, од вечне основе, народне, од народних песама и приповедака, од тежачког говора.
Тешко је одговорити на узалудно питање: шта би се десило да је Венцловићево дело штампано, да је постало шире познато и да је било у могућности да извши јачи утицај на развитак српског језика. Да ли би у том случају превладао после њега славјански језик? И да ли би се Вук послужио Венцловићевим језиком у борби против славјанског? Да ли би га узео у обзир, ма у којој мери, јер је на том заиста народном језику Венцловић оставио солидне обрасце из многих духовних области, крећући се с лакоћом у подручјима „метафизике, филозофије и апстракције, којима Вуков језик једва да је био дорастао“ каже М. Павић концилијантно, а могао је сасвим мирно рећи: којима Вуков језик никако није био дорастао. Или би Вук ишао својим путом, одбацивши Венцловића, као и Доситеја, као и све остале, иако је Венцловић друго него сви они. Можда би Вуку Венцловићев танани, несељачки, контекстуални језик, којим се изражавају метафизичка, рафинирана, понекад и бизарна духовна стања, изгледао туђ и некористан народу у време великих историјских преображаја и подвига. Све што би се о томе могло рећи, било би претпоставка.
Али није претпоставка, већ чињеница да је језик двојице Вукових савременика, веома развијен и богат, у суштини сличан Венцловићевом, Симе Милутиновића Сарајлије и Петра Петровића Његоша, остао прилично издвојен, усамљен, изван општих токова наше књижевности и културе, и без утицаја који заслужује. Њихов језик је мног оближи Венцловићу него Вуку. То је језик мисли, тражења смисла изван обичног и познатог, копање по вечним тајнама живота и смрти, тајнама бића људског, његова месат, суштине и сврхе…
Извор: Милорад Павић (ур.), Од барока до класицизма, Београд: Нолит, 1973
