Esej Meše Selimovića o baroknom književniku Gavrilu Stefanoviću Vencloviću napisan je neposredno nakon što su Venclovićeva dela, zahvaljujući istraživačkom i uredničkom radu Milorada Pavića, predstavljena čitaocima posle više od dvesta godina zaborava. Selimovićev tekst nije samo pohvalno slovo u čast našeg velikog pesnika XVIII stoleća, već i izuzetan članak o modernoj poeziji, istoriji srpskog jezika i svevremenosti majstorskih dela.
* * *
Već pri prvom susretu s Venclovićem, osetićemo drugačiju duhovnu napregnutost, drugačiju usmerenost, drugačiji jezik i pesnički intenzitet u odnosu na ono što nam nude mnogi docniji stihovi.
Ovako peva čudesni Venclović:
Dovde doplovivši,
vetrila svoja spustivši,
u tvrdom pristaništu ćutanja
da pristanemo.
Da sam se, neobavešten i neupućen, našao pred ovim stihovima, upitao bih se, začuđen: čiji su? Kojeg od naših velikih savremenika? Na koje me unutarnje bogatstvo podsećaju? Kad je to naš pesnički jezik dospeo do takve suptilnosti, kad je to naš duhovni razvoj omogućio takvo doživljajno obilje, da se na našem jeziku mogla izraziti ova mudro stišana, metafizicirana, unutra okrenuta i iznutra osvetljena poezija?
Izgleda gotovo neverovatno da su ti stihovi, i mnogi drugi od tog pesnika, izuzetne lepote, kao na samom vrhu nekog blistavog poetskog veka, nastali pre više od dva stoleća, iz pera pesnika koji je u istoriji književnosti ostao zabeležen kao opskurni prepisivač crkvenih knjiga i pesnik skromnih mogućnosti, koji se služio i narodnim jezikom. A skudoumni i grešni jeromonah Gavril, jedan od najsuptilnijih pesnika koje smo ikad imali, uplovio je u tvrdu luku ćutanja pre otprilike 220 godina, i otada su njegovi rukopisi mirovali u arhivama Moskve, Praga i Beograda, nepročitani sve do naših dana. Nedavno su (zaslugom jednog mladog naučnika i jednog vrednog izdavačkog preduzeća), nanovo oživljeni, dignuti sa dna mutne vode zaborava, i stare muke pesnikove opet su vaskrsnule:
Evo sam to vidim
da neki drugi zavičaj zločest
u mome telu vojuje
suproć moga umlja…
(„Crni bivo u srcu“)
Ali ova knjiga (Gavril Stefanović Venclović, Crni bivo u srcu; predgovor i izbor Milorad Pavić, Beograd: Prosveta, 1966; prim. ur.) koja nam je milostivo vratila jednog pesnika, učinivši otkriće kojem još ne sagledamo pravi značaj, istovremeno nas je obogatila i zbunila. Obogatila, poklonišvi nam neočekivano a dragoceno nasleđe; zbunila, unevši nered u ono što smo mislili da koliko-toliko znamo. Zar je moguće, i kako je moguće, da je naš pesnički jezik postojao u tom obliku i s takvim izražajnim mogućnostima još pre dva puna veka? I šta se to desilo, koja kataklizma je učinila da ga nestane i da se, u tom obilju što je dva veka ležalo kao skriveno blago, pojavi tek u naše vreme. Zar to nije ono čudo i koren koje je tražio Vinaver, i drugi s njim?
Sad, kad su nam priređivači učinili ovaj poklon, prebravši desetak hiljada stranica rukopisne zaostavštine pohranjene u Srpskoj akademiji nauka, sve nam izgleda mogućno, čak i prirodno! Kako je drugačije i moglo da bude? Karika je pronađena, kontinuitet uspostavljen.
Venclovića su stvorili: duga tradicija slavenosrpske škole i njen interes za duhovne teme, tradicionalna poezija nevezanog sloga, žive veze sa savremenom svetskom poezijom, i odlično poznavanje narodnog jezika, što je Vencloviću, kao propovedniku i „opštem duhovniku“ u Južnoj Ugarskoj, među iseljenicima iz stare domovine, bilo i moguće i neophodno. Iz ovog nasleđa, iz ovih veza, iz ove osnove, uz izuzetan poetski dar, moguće je bilo stvoriti ovakav pesnički jezik, sa narodnom opštom bazom i individualnom poetskom nadgradnjom. Bez narodnog jezika sve bi ostalo u nekom vakuumu, izvan narodnog puta, mrtvo i tuđe, kao što se desilo i posle Venclovića. Bez plodotvornih kontakta i uticaja svetske duhovne misli, ostalo bi nam samo naše vlastito siromaštvo. Bez interesa za duhovni život, ma koje provenijence, ostao bi samo interes za konkretni realitet ovog sveta, sa malom ili nikakvom mogućnošću transcendencije.
Kod Venclovića se sve to slučilo u gotovo idealnom spoju, i na vatri njegovog retkog pesničkog talenta – bez čega bi ostala samo potencijalna šansa – prekalilo se u izvanredno pesničko delo i u izrazit pesnički jezik, posebne vrste. Uz sposobnost „da se gotovo sve potčini poetskom izrazu, da se izuzetno različiti predmeti pretvore u poeziju, da se svaka stvar koje se pesnik dotakne transformira u podesan predmet pesničkog dela“ (Milorad Pavić), kod Venclovića impresionira „sloboda poetskog kretanja kroz svet“ i njegova sposobnost da stvara i izražava apstrakciju. Ali uvek kao preneseno značenje, kao „dvostruki pejzaž“ (fizički i duhovni), kao metaforu i alegoriju, nikad ne gubeći tle ispod nogu. Ne znamo tačno šta je Venclović sam stvorio a šta preveo, ali ostaje činjenica da su početkom XVIII veka na našem jeziku napisane pesme koje fasciniraju i danas.
Ovako peva o smrti:
Da se paštimo, dokle nam nije sunce zašlo,
Dokle nam nije smrklo
I životna vrata nisu se zatvorila.
Jerbo noću ništa se ne može poslovati,
Razilazi se trgovina, zatvaraju se šatre.
Posle toga, dobro znate
Da se nejma od koga što kupiti
Niti ima zašto…
(„Noć“)
Luk misli ovde je pokrenuo reči iz njihovog osnovnog značenja, i one, sa drugim smislom, transponirane, oslobođene prvobitne težine, lebde iznad zbivanja kao njegova suština. A sve je naizgled jednostavno: dosledno je zadržana paralela noći i smrti, dana i života. A noću, u smrti, prestaje životni vašar, zatvaraju se ovozemaljske šatre, i nastaje dugo, neznano trajanje, u kojem se više ne može kupiti ni zlo ni dobro. Apstraktnost ovde čak nije izražena posebnim rečima koje bi same nosile takav smisao, ni smelim neobičnijim spojevima, kakvih inače ima: ona je u nameri: u misli, u prenošenju značenja. Karakterističan je i postupak dosledne eliminacije, kojim se skraćuje put notorne misli: jedan elemenat u paraleli se ispušta, reducira, podrazumeva, a to je valjda i jedini put do apstrakcije.
Iz sasvim druge sfere je divna „Molitva protiv krvavih voda“, i tu se jezik uzdigao, kao duga, otkinut od zemlje, iako miriše na nju:
Beda na vodi,
beda od haramija,
beda od svoga roda,
beda od jezika,
beda u gradu,
beda u pustinji,
beda od lukave braće
i među lažljivim društvom
(I prebeda ovo pišući
u oprljenoj knjigi
na zloj hartiji, jakož i vidi se,
s neupravnim mastilom!)
Od svega zla i bede,
ti nas oslobodi.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Ovih krvavih vremena
svagdar punih vojske i boja
i svakoga nemira,
i ne teku tako vode potočne,
kakono što krvave reke teku.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Moli, presveta devo,
sina svoga,
kojino je rad nas svoju krv
izlio na krstu,
da bi radi istočenja njegove krvi,
ostala u nas ta krv vojištanska
i međusobna,
što se na zemlji proliva
od zlih ljudi.
Ti, blagoslovena u ženah…
isuši te krvave potoke
da bi u toj reki
suhima prošli nogami.
Budi nam nebesnom dugom,
znamenjem,
da ne bude više na nas potop!
Naravno, ta vizija istorijske reke, tog strašnog potopa što se sručuje na narod, daje rečima u pesmi patetičan prizvuk, ali i jednu dimenziju sudbinskog dešavanja, dugog trajanja, misaonu potenciju kakvu neće poznavati naš XIX vek. Čak stotinu godina posle, naši pesnici neće imati taj zamaha ni tu misaonu i jezičku sveobuhvatnost.
[…]
Unutarnje bogastvo Venclovićeva jezika, patina dugog trajanja koje u sebi nosi, fina kultivisanost fraze, ritma, kompozicije, elastičnost i prilagođenost višem, izvedenom obliku mišljenja, maksimalna izražajnost uz krajnu ekonomičnost, sve je to bilo dostignuto veoma rano, na samom izlasku iz XVII veka, i moglo je da bude sigurna baza za razvitak našeg jezika, književnosti i kulture. Na žalost, baš u tom času kad se stvorila velika šansa, desio se preokret ravan udesu, koji je našu kulturu unazadio za veoma dugo vreme i okrenuo je potpuno drugim putovima. Venclovićevo delo nije štampano, i cela jedna istorijska akvizicija, već ostvareni visoki domet na iskustvu vekova, ostao je mrtvo blago, a sada je samo veličanstvena iskopina, setno svedočanstvo jedne velike mogućnosti koju su vreme i prilike onemogućile.
Neposredno posle Venclovićeva nestanka, polovinom veka, iz političkih i nacionalnih razloga, jača sve više ruski uticaj, u naše krajeve dolaze ruski učitelji i naši ljudi školuju se u Rusiji, prenose se i štampaju ruske knjige, i sve više preovladava čudni, statični, narodu nerazumljivi, tobože sveslavenski jezik, kao izraz političke orijentacije, vezivanja srpskog naroda za veliku pravoslavnu Rusiju, za ogromni korpus apstraktnog slovenstva. Ali ta iluzija, taj tragikomični politički karusel praznih uzdanja i žarkih dodvoravanja, da bi se sačuvale privilegije i prava u Ugarskoj, rezultirao je u kulturi, u jeziku u književnosti, ozbiljnom stagnacijom, a u odnosu na Venclovića, i velikim nazadovanjem. Nikakve šanse nije imao taj slovenski esperanto, i narodni ustanak je morao da stavi na dnevni red njegovu likvidaciju.
Tako je sve moralo da počne ispočetka, od večne osnove, narodne, od narodnih pesama i pripovedaka, od težačkog govora.
Teško je odgovoriti na uzaludno pitanje: šta bi se desilo da je Venclovićevo delo štampano, da je postalo šire poznato i da je bilo u mogućnosti da izvši jači uticaj na razvitak srpskog jezika. Da li bi u tom slučaju prevladao posle njega slavjanski jezik? I da li bi se Vuk poslužio Venclovićevim jezikom u borbi protiv slavjanskog? Da li bi ga uzeo u obzir, ma u kojoj meri, jer je na tom zaista narodnom jeziku Venclović ostavio solidne obrasce iz mnogih duhovnih oblasti, krećući se s lakoćom u područjima „metafizike, filozofije i apstrakcije, kojima Vukov jezik jedva da je bio dorastao“ kaže M. Pavić koncilijantno, a mogao je sasvim mirno reći: kojima Vukov jezik nikako nije bio dorastao. Ili bi Vuk išao svojim putom, odbacivši Venclovića, kao i Dositeja, kao i sve ostale, iako je Venclović drugo nego svi oni. Možda bi Vuku Venclovićev tanani, neseljački, kontekstualni jezik, kojim se izražavaju metafizička, rafinirana, ponekad i bizarna duhovna stanja, izgledao tuđ i nekoristan narodu u vreme velikih istorijskih preobražaja i podviga. Sve što bi se o tome moglo reći, bilo bi pretpostavka.
Ali nije pretpostavka, već činjenica da je jezik dvojice Vukovih savremenika, veoma razvijen i bogat, u suštini sličan Venclovićevom, Sime Milutinovića Sarajlije i Petra Petrovića Njegoša, ostao prilično izdvojen, usamljen, izvan opštih tokova naše književnosti i kulture, i bez uticaja koji zaslužuje. Njihov jezik je mnog obliži Vencloviću nego Vuku. To je jezik misli, traženja smisla izvan običnog i poznatog, kopanje po večnim tajnama života i smrti, tajnama bića ljudskog, njegova mesat, suštine i svrhe…
Izvor: Milorad Pavić (ur.), Od baroka do klasicizma, Beograd: Nolit, 1973
