Пише: Филип Пајкановић
Лева страна друма (2018, Лагуна; прво издање 2007) је дебитантски роман Дејана Стојиљковића. Његови делови објављивани су раније у различитим књижевним часописима, а до његове појаве био сам, као и већина других читалаца, у заблуди, верујући да је Константиново раскршће (2009, Лагуна) прво остварење Дејана Стојиљковића. Такву заблуду је развејала је појава овог издања, у коме се налазе, по речима самог писца, „дорађене“ приче.
Обично је прва асоција на овог аутора историјска или епска фантастика, због чега у овом случају он најмање личи на себе. Радња дела је смештена у прелазни период између двадесетог и двадесет и првог века. Када се о овом времену мисли или говори, асоцијације нису оптимистичне нити ведре, али је у Левој страни друма оно ипак описано на хумористички начин. Овде нема великих историјских личности, нити епских јунака као у другим пишчевим делима. Ови јунаци су обични људи, затечени у злом времену.
Лева страна друма је састављена из седам прича, испричаних из угла актера. Да ли је овде реч о роману? Ту недоумицу аутор препушта читаоцу да разреши, упозоравајући на мозаичну структуру дела. Приче су анегдотске, а по стилским особинама примећује се сличност са Буковским, на кога ће аутор више пута алудирати у делу. Баш као и Буковски, Стојиљковић користи прост израз, готово ласциван, што му помаже да живље и упечатљивије прикаже своје ликове. Приче у овој збирци истог су жанра, обрађују исту тематику, имају карактер хронике, а како тврди аутор, у њима се налазе и аутобиографски елементи. Оне помажу при сликању једне опште слике, чиме се код читаоца постиже ефекат сталног држања пажње. Таква слика, притом, није карактеристична само за Ниш, већ за читаву Србију, што читаво дело чини још уверљивијим.
Ликови се постављају у низ комичних ситуација проузрокованих, између осталог, и стереотипима који владају у српском народу. Поједине ликове аутор карикира до саме границе допадљивости, али им не суди, већ то препушта читаоцу. Ликове обликује поступком метафоричке карактеризације; њихов карактер упознајемо посредством надимка. Поред тога, најзанимљивији тип карактеризације овде је сам језик. Преплиће се у Левој страни друма чист стандардни недијалекатски говор, затим дијалекат карактеристичан за говор Ниша, а напослетку такозвани „дизелашки“ жаргон, односно мешавина уличног говора и јужњачког дијалекта.
Овим говорним разликама је направљена и једна подела, битна за актере саме приче, али и за крајеве Ниша у којима бораве: раскол имеђу млађих и старијих, а затим између „дизелаша“ и оне „здраве средине“ поражене неправдом, али препуне изговора. Језичка мешовитост доводи и до комике, јер се таквим изразом постиже и одличан хумористички ефекат. Такав утисак остварен је и псовкама којима ово дело обилује. Оне су посебно упечатљиве када су изговорене јужњачким дијалектом; тиме се постиже утисак готово звонког израза. Њима аутор није претерао, и оне такође учествују у грађењу једне уверљиве слике одређеног простора.
Хумор у овом делу не треба схватати дословно. У његовим обрисима могу да се препознају и елементи сатире, а управо тим и таквим стереотипима које Стојиљковић обликује затровани смо и данас. На мети његове сатире налази се друштво, власт, па чак и образовање. Сатира је у Левој страни друма само на тренутке окрзнута, али уверљиво и препознатљиво.
Пружена је у овом делу и једна слика лажног патриотизма, који се до те мере карикира да доводи до самог бесмишља и лудости. Аутор такав „патриотизам“ такође не осуђује, већ напротив, препушта читаоцима да сами обликују своју реакцију. Јунаци у таквим проблематичним, конфликтним приликама нису склони одбрани, већ као да су помирени са чињеницом да су ту где су и такви какви су. Тиме се такође постиже један успешан утисак. Током читања, сам читалац ће домишљати карактере јунака – јер, у времену какво је описано у Левој страни друма, као да увек може постојати оправдање за њихове бесмислене поступке.
Из аргументације аутора сазнајемо како му је за настанак овог дела велики узор представљала и култна серија Мућке Џона Саливена; али за разлику од ње, овај хумор је ипак нешто различитији. Тај хумор је особен за наше просторе и у том смислу је разумљивији. Он не произилази из смешних ситуација, већ из горчине људи у тешком времену. Да је комично у овом делу остварено другачије, оно не би имало ту аутентичност коју сам истакао.
Све разлике међу ликовима помирује у овом делу – кафана, као место које их све обједињује. Кафани је аутор дао почасно место у делу, пошто је она поприште многих комичних ситуација или им пружа повод. У њој се преплићу готово сви ликови, и њоме је приказана једна аутентична слика, онаква каква је карактеристична за наше просторе; препуна оних људи који су могли све, а нису ништа.
Сматрам да је дело вредно читалачке пажње. Упркос мрачним асоцијацијама, роман Дејана Стојиљковића као да је ублажио једну мрачну слику друштва стављајући обичног човека у ситуације које надилазе саму композицију његове личности. У Левој страни друма ни у назнакама нема историјске или епске фантастике на коју смо навикли од аутора, али дело својим хумором плени читаоца, обликујући прилике и ликове који су у подједнакој мери комични и безнадежни.
ЛЕВА СТРАНА ДРУМА
Дејан Стојиљковић
Лагуна, 2018
341 стр.
