Пише: Милош Живковић
У насловној приповеци збирке Десети децембар, Робин, дечак „са несрећним принц Валијант шишкама и кретњама младунчета“ на путу према залеђеном језеру разговара са – девојчицом Сузан, дабровима (демонима) и са – командом Насе. Тешко оболели Доналд Ебер намерава да се утопи у истом језеру успут разговарајући са оцем, очухом и очевим љубавником. Робин дешавања на путу тумачи из перспективе наивног авантуризма – спасиће Сузан од демона, добиће параду од швајцарске државе, девојчица ће одговорити на његове симпатије, суочиће се са страхом са којим „сви хероји морају да се суоче у раној младости“. Доналд не може да побегне од најстаријих траума, успомена на оца који га је злостављао након што је и сам смртно оболео од тумора, као ни од осећаја да мучи своју породицу која га посматра са мешавином „гађења-сажаљења“.
Јунаци Џорџа Сондерса су заковани, упетљани у сопствене имагинарне, апсурдне светове који нам откривају човекову свест као непознату биљку са корењем у облику цвилеће мандрагоре. Амерички приповедач користи разне технике не би ли нам приближио разбијену свест субјекта 21. века – доживљени говор, унутрашњи монолог, ток свести. Оно у чему се пак његови јунаци издвајају јесте примена унутрашњег дијалога произашла из атрофије социјалних односа и канцерозне хипертрофије ега.
Кајл у приповеци „Победнички круг“ води у себи дијалог са оцем („Полако, скауте, изгубио си контролу!“) и мамом („Драма ти не пристаје љубави!“), мучен призором непознатог, насилног мушкарца који отима комшиницу Алисон Поуп. У причи „Штене“, две мајке – богата, самоуверена Мери, коју је мајка малтретирала у детињству и њој супротстављена, сиромашна јужњакиња Кали, пуна гриже савести због свог односа према менталнооболелом сину Џефу не воде дијалог са околином нити међусобно – прва разговара са Богом и преживљава поново трауме из детињства изазване виђењем дечака везаног за дрво, а друга кроз свој унутрашњи монолог пун трзавица покушава да се ослободи кривице. У готово свакој од прича Десетог децембра јунаци или комуницирају са неким који или не постоји или је одсутан, или фантазирају одређени сценарио као што неугледни антиквар и јунак истоимене приче Ал Рустен смишља начине на које ће постати бољи пријатељ са богатим Донфријем којег мрзи и којем завиди. Његова фантазија доводи га до места градоначелника, пријатеља читавог града, човека којег обожавају натписима на разноврсним заставицама.
Десети децембар Џорџа Сондерса је књига гротеске, сатире и цинизма, критика конзумеристичке културе (пре)зрелог капитализма изражена уз помоћ антиутопијских, SF мотива. Сондерс своје изоловане, усамљене јунаке поставља у драматичне ситуације у којима бивају принуђени да изађу из себе – покажу, прихвате или чак можда помогну Другом. Kратка прича „Опомена“ је најдиректнија, приближава се инвективи – представља меморандум руководиоца одељења његовим запосленима. Иронизује се њу ејџ догма позитивног мишљења, Тод Бернли радне задатке представља као „чишћење полице“, труди се да фокусира мисли својих запослених: „позитивно ментално стање ће вам помоћи да рашчистите ту полицу добро и брзо и тако остварите свој циљ да примите плату“. Руководилац у меморандуму провлачи и претњу која долази са виших инстанци – ви ћете постати оно што се мора рашчистити са полице уколико не испуните задатак. Демагошки користећи примере из своје породичне историје, злоупотребљавајући аспекте духовног самоунапређивања Toд је вешто креиран лик једне кафкијански језиве приче.
Безимени јунак најдуже, централне приповетке збирке – „Дневник о Семплика девојкама“, сведен само на фигуру оца и потрошача, обраћа се будућим генерацијама откривајући оптерећеност материјалним богатством која се уплела у срж бриге за породицу. Његова свест је растрзана, прати апсурдни, светлуцави, производима напумпани свет у којем постоје Семплика девојке – девојке из земаља трећег света које служе као украси у башти. „Господе, дај нам више, дај нам довољно“ понавља он мантрички, сумњајући у способност да своју, „средње“ богату породицу учини срећнијом што му коначно омогућава добитак на лутрији. Од добитка приповедач купује Семплика девојке да би своју ћерку Лили учинио срећнијом тиме што ће их „инсталирати“ у дворишту. Радња добија катастрофичне размере када друга ћерка Ева пусти девојке на слободу, те породици запрети заплена имовине.
Стил дневника безименог приповедача обилује дочарава дух изгубљен у конзумеризму – он употребава заграде, знаке једнакости, плус и минус, рачунске операције. Врхунац приповетке јесте јунакова запитаност над потребом Семплика девојака да прихвате слободу, он читаоца призива на саучесништво, увлачи га у деобу колективне, потрошачке свести: „Без новца, без докумената. Ко ће уклонити микролинију? Ко ће јој дати посао? […] Када ли ће поново видети свој дом + породицу? Зашто би то урадила?“
Већ у „Дневнику о Семплика девојкама“ дешавања садрже елементе футуризма, то је друштво које би лако могло да настане из нашег. У приповеци „Бег из паукове главе“ сатирично-гротескна визија потпуно прелази у антиутопијски, футуристички SF дискурс. Она подсећа на серију Black Mirror и преосмишљава опасност технолатрије бавећи се хемијским експериментима над затвореницима. Verbaluce серум индукује повећање реторичких способности, Darkenfloxx отвара понор егзистенцијалног немира и депресије, док експериментални ED–289/290 изазива физички и духовни осећај заљубљености, „сродности душа“. Укидање слободе мишљења, уништење те „чудовишне“, неухватљиве људске свести која варничи са страница збирке показује се узалудном. Робијаш Џеф одбија да учествује у експерименту – не жели да посматра Рејчел на Darkenfloxx серуму који је може убити.
Свет Десетог децембра није „себи довољан“. Заробљен у фантазијском и сатиричном дискурсу, утемељен у „реалној Aмерици“, Сондерс не бежи од oсетљивих тема савременог грађанског друштва: силовање („Победнички круг“, „Мој витешки фијаско“), злостављање деце („Штене“), ратне трауме, експерименти над људима („Бег из паукове главе“), самоубиство („Десети децембар“)… И поред снаге луцидног стила и пишчеве маште, пуноћа ликова и њиховог окружења није занемарена. „Штапови“ су „крвава“ кратка прича о човеку који изражава сва осећања и размишљања преко дворишног стуба начичканог штаповима. Немоћан да изрази своје емоције он након женине смрти облачи стуб као Смрт и на њега качи њену фотографију из времена када је била беба. Његов стуб и штапови – тотемска реплика сопства после смрти бивају „остављени крај пута на дан скупљања смећа“. Предмет прича човекову причу уместо њега, субјекат постаје свој „речити“ производ. Чести су такви симболи отуђености, попут показивача породичног стања – сата који показује када је који члан Кајлове породице присутан у „Победничком лету“ или пак mobipack апаратуре преко које се серуми убризгавају у субјекта у „Бегу из паукове главе“. Само једна, једина нит – микролинија пролази кроз слепоочнице и служи да окује низ Семплика девојака…
Као упечатљиву слику „реалне“ Америке истичем приповетку „Дом“, психолошки изнијансирану, са оштром опозицијом између Мајкла, разтемељеног ратног ветерана повратника и породице која не може да га прихвати у своје окриље. У средишту дешавања је мотив кривице која прелива са свих страна, никада не сазнајемо приповедачев грех који је повезан са црвеним, ноћним, ратним пределима у Ал-Разу. Кривица укључује све ликове, њихов однос се не може до краја изразити и разрешити, доводи до кулминације, сцене у којој Мајкл захтева да буде прихваћен: „Нађите начина да ме примите назад дркаџије, или сте заправо најбеднија група гадова која постоји на овом свету“.
Џорџ Сондерс, најпознатији као писац Букером награђеног романа Линколн у Барду (Lincoln in the Bardo, 2017; превод у издању Геопоетике објављен је 2019) уједињује у себи импулсе богате америчке традиције писања кратких прича и приповедака: цинизам и сатиру твеновског типа, фантастичне и хорор моменте поовског наслеђа на које се надовезује Southern Gothic тематика Фланери О’Конор, хемингвејевски језгровит дијалог и израз обојен пинчоновском апсурдном луцидношћу. У „срцу“ Сондерсове поетике и филозофије је ипак карверовско-чиверовска горка, хумана линија. Осећа се топли импулс Карверове „Катедрале“ као и меланхолично и зачудно ослушкивање света из Чиверовог „Грозног радија“ (Cheever, „The Enormous Radio“).
Вратимо се на Десети децембар – Робин и Дон ће се сусрести, Робин ће, заваран фантазијама, покушати да пређе преко леденог језера и упасти у њега. Доналд ће га спасити и одлучити да живи, да се врати породици и искуси последње „капљице доброте“ пред извесну смрт. „Капљице доброте“ капљу на голотињу страница Десетог децембра, отелотворење су жеље да се побегне из „паукове главе“, из често празног и себи довољног постмодернистичког лудизма. Ја сам рођен баш 10. децембра. Изгубљени дечак и избегнуто самоубиство човека оболелог од рака погодило ме је до крви и до датума рођења. Желим и то да вам кажем и што снажније препоручим ову збирку прича.
ДЕСЕТИ ДЕЦЕМБАР
Џорџ Сондерс
Превод: Кристина Калаузов Филиповић
Лагуна, 2019.
248 стр.
