Piše: Miloš Živković
U naslovnoj pripoveci zbirke Deseti decembar, Robin, dečak „sa nesrećnim princ Valijant šiškama i kretnjama mladunčeta“ na putu prema zaleđenom jezeru razgovara sa – devojčicom Suzan, dabrovima (demonima) i sa – komandom Nase. Teško oboleli Donald Eber namerava da se utopi u istom jezeru usput razgovarajući sa ocem, očuhom i očevim ljubavnikom. Robin dešavanja na putu tumači iz perspektive naivnog avanturizma – spasiće Suzan od demona, dobiće paradu od švajcarske države, devojčica će odgovoriti na njegove simpatije, suočiće se sa strahom sa kojim „svi heroji moraju da se suoče u ranoj mladosti“. Donald ne može da pobegne od najstarijih trauma, uspomena na oca koji ga je zlostavljao nakon što je i sam smrtno oboleo od tumora, kao ni od osećaja da muči svoju porodicu koja ga posmatra sa mešavinom „gađenja-sažaljenja“.
Junaci Džordža Sondersa su zakovani, upetljani u sopstvene imaginarne, apsurdne svetove koji nam otkrivaju čovekovu svest kao nepoznatu biljku sa korenjem u obliku cvileće mandragore. Američki pripovedač koristi razne tehnike ne bi li nam približio razbijenu svest subjekta 21. veka – doživljeni govor, unutrašnji monolog, tok svesti. Ono u čemu se pak njegovi junaci izdvajaju jeste primena unutrašnjeg dijaloga proizašla iz atrofije socijalnih odnosa i kancerozne hipertrofije ega.
Kajl u pripoveci „Pobednički krug“ vodi u sebi dijalog sa ocem („Polako, skaute, izgubio si kontrolu!“) i mamom („Drama ti ne pristaje ljubavi!“), mučen prizorom nepoznatog, nasilnog muškarca koji otima komšinicu Alison Poup. U priči „Štene“, dve majke – bogata, samouverena Meri, koju je majka maltretirala u detinjstvu i njoj suprotstavljena, siromašna južnjakinja Kali, puna griže savesti zbog svog odnosa prema mentalnoobolelom sinu Džefu ne vode dijalog sa okolinom niti međusobno – prva razgovara sa Bogom i preživljava ponovo traume iz detinjstva izazvane viđenjem dečaka vezanog za drvo, a druga kroz svoj unutrašnji monolog pun trzavica pokušava da se oslobodi krivice. U gotovo svakoj od priča Desetog decembra junaci ili komuniciraju sa nekim koji ili ne postoji ili je odsutan, ili fantaziraju određeni scenario kao što neugledni antikvar i junak istoimene priče Al Rusten smišlja načine na koje će postati bolji prijatelj sa bogatim Donfrijem kojeg mrzi i kojem zavidi. Njegova fantazija dovodi ga do mesta gradonačelnika, prijatelja čitavog grada, čoveka kojeg obožavaju natpisima na raznovrsnim zastavicama.
Deseti decembar Džordža Sondersa je knjiga groteske, satire i cinizma, kritika konzumerističke kulture (pre)zrelog kapitalizma izražena uz pomoć antiutopijskih, SF motiva. Sonders svoje izolovane, usamljene junake postavlja u dramatične situacije u kojima bivaju prinuđeni da izađu iz sebe – pokažu, prihvate ili čak možda pomognu Drugom. Kratka priča „Opomena“ je najdirektnija, približava se invektivi – predstavlja memorandum rukovodioca odeljenja njegovim zaposlenima. Ironizuje se nju ejdž dogma pozitivnog mišljenja, Tod Bernli radne zadatke predstavlja kao „čišćenje police“, trudi se da fokusira misli svojih zaposlenih: „pozitivno mentalno stanje će vam pomoći da raščistite tu policu dobro i brzo i tako ostvarite svoj cilj da primite platu“. Rukovodilac u memorandumu provlači i pretnju koja dolazi sa viših instanci – vi ćete postati ono što se mora raščistiti sa police ukoliko ne ispunite zadatak. Demagoški koristeći primere iz svoje porodične istorije, zloupotrebljavajući aspekte duhovnog samounapređivanja Tod je vešto kreiran lik jedne kafkijanski jezive priče.
Bezimeni junak najduže, centralne pripovetke zbirke – „Dnevnik o Semplika devojkama“, sveden samo na figuru oca i potrošača, obraća se budućim generacijama otkrivajući opterećenost materijalnim bogatstvom koja se uplela u srž brige za porodicu. Njegova svest je rastrzana, prati apsurdni, svetlucavi, proizvodima napumpani svet u kojem postoje Semplika devojke – devojke iz zemalja trećeg sveta koje služe kao ukrasi u bašti. „Gospode, daj nam više, daj nam dovoljno“ ponavlja on mantrički, sumnjajući u sposobnost da svoju, „srednje“ bogatu porodicu učini srećnijom što mu konačno omogućava dobitak na lutriji. Od dobitka pripovedač kupuje Semplika devojke da bi svoju ćerku Lili učinio srećnijom time što će ih „instalirati“ u dvorištu. Radnja dobija katastrofične razmere kada druga ćerka Eva pusti devojke na slobodu, te porodici zapreti zaplena imovine.
Stil dnevnika bezimenog pripovedača obiluje dočarava duh izgubljen u konzumerizmu – on upotrebava zagrade, znake jednakosti, plus i minus, računske operacije. Vrhunac pripovetke jeste junakova zapitanost nad potrebom Semplika devojaka da prihvate slobodu, on čitaoca priziva na saučesništvo, uvlači ga u deobu kolektivne, potrošačke svesti: „Bez novca, bez dokumenata. Ko će ukloniti mikroliniju? Ko će joj dati posao? […] Kada li će ponovo videti svoj dom + porodicu? Zašto bi to uradila?“
Već u „Dnevniku o Semplika devojkama“ dešavanja sadrže elemente futurizma, to je društvo koje bi lako moglo da nastane iz našeg. U pripoveci „Beg iz paukove glave“ satirično-groteskna vizija potpuno prelazi u antiutopijski, futuristički SF diskurs. Ona podseća na seriju Black Mirror i preosmišljava opasnost tehnolatrije baveći se hemijskim eksperimentima nad zatvorenicima. Verbaluce serum indukuje povećanje retoričkih sposobnosti, Darkenfloxx otvara ponor egzistencijalnog nemira i depresije, dok eksperimentalni ED–289/290 izaziva fizički i duhovni osećaj zaljubljenosti, „srodnosti duša“. Ukidanje slobode mišljenja, uništenje te „čudovišne“, neuhvatljive ljudske svesti koja varniči sa stranica zbirke pokazuje se uzaludnom. Robijaš Džef odbija da učestvuje u eksperimentu – ne želi da posmatra Rejčel na Darkenfloxx serumu koji je može ubiti.
Svet Desetog decembra nije „sebi dovoljan“. Zarobljen u fantazijskom i satiričnom diskursu, utemeljen u „realnoj Americi“, Sonders ne beži od osetljivih tema savremenog građanskog društva: silovanje („Pobednički krug“, „Moj viteški fijasko“), zlostavljanje dece („Štene“), ratne traume, eksperimenti nad ljudima („Beg iz paukove glave“), samoubistvo („Deseti decembar“)… I pored snage lucidnog stila i piščeve mašte, punoća likova i njihovog okruženja nije zanemarena. „Štapovi“ su „krvava“ kratka priča o čoveku koji izražava sva osećanja i razmišljanja preko dvorišnog stuba načičkanog štapovima. Nemoćan da izrazi svoje emocije on nakon ženine smrti oblači stub kao Smrt i na njega kači njenu fotografiju iz vremena kada je bila beba. Njegov stub i štapovi – totemska replika sopstva posle smrti bivaju „ostavljeni kraj puta na dan skupljanja smeća“. Predmet priča čovekovu priču umesto njega, subjekat postaje svoj „rečiti“ proizvod. Česti su takvi simboli otuđenosti, poput pokazivača porodičnog stanja – sata koji pokazuje kada je koji član Kajlove porodice prisutan u „Pobedničkom letu“ ili pak mobipack aparature preko koje se serumi ubrizgavaju u subjekta u „Begu iz paukove glave“. Samo jedna, jedina nit – mikrolinija prolazi kroz slepoočnice i služi da okuje niz Semplika devojaka…
Kao upečatljivu sliku „realne“ Amerike ističem pripovetku „Dom“, psihološki iznijansiranu, sa oštrom opozicijom između Majkla, raztemeljenog ratnog veterana povratnika i porodice koja ne može da ga prihvati u svoje okrilje. U središtu dešavanja je motiv krivice koja preliva sa svih strana, nikada ne saznajemo pripovedačev greh koji je povezan sa crvenim, noćnim, ratnim predelima u Al-Razu. Krivica uključuje sve likove, njihov odnos se ne može do kraja izraziti i razrešiti, dovodi do kulminacije, scene u kojoj Majkl zahteva da bude prihvaćen: „Nađite načina da me primite nazad drkadžije, ili ste zapravo najbednija grupa gadova koja postoji na ovom svetu“.
Džordž Sonders, najpoznatiji kao pisac Bukerom nagrađenog romana Linkoln u Bardu (Lincoln in the Bardo, 2017; prevod u izdanju Geopoetike objavljen je 2019) ujedinjuje u sebi impulse bogate američke tradicije pisanja kratkih priča i pripovedaka: cinizam i satiru tvenovskog tipa, fantastične i horor momente poovskog nasleđa na koje se nadovezuje Southern Gothic tematika Flaneri O’Konor, hemingvejevski jezgrovit dijalog i izraz obojen pinčonovskom apsurdnom lucidnošću. U „srcu“ Sondersove poetike i filozofije je ipak karverovsko-čiverovska gorka, humana linija. Oseća se topli impuls Karverove „Katedrale“ kao i melanholično i začudno osluškivanje sveta iz Čiverovog „Groznog radija“ (Cheever, „The Enormous Radio“).
Vratimo se na Deseti decembar – Robin i Don će se susresti, Robin će, zavaran fantazijama, pokušati da pređe preko ledenog jezera i upasti u njega. Donald će ga spasiti i odlučiti da živi, da se vrati porodici i iskusi poslednje „kapljice dobrote“ pred izvesnu smrt. „Kapljice dobrote“ kaplju na golotinju stranica Desetog decembra, otelotvorenje su želje da se pobegne iz „paukove glave“, iz često praznog i sebi dovoljnog postmodernističkog ludizma. Ja sam rođen baš 10. decembra. Izgubljeni dečak i izbegnuto samoubistvo čoveka obolelog od raka pogodilo me je do krvi i do datuma rođenja. Želim i to da vam kažem i što snažnije preporučim ovu zbirku priča.
DESETI DECEMBAR
Džordž Sonders
Prevod: Kristina Kalauzov Filipović
Laguna, 2019.
248 str.
