Početkom 20. veka, daroviti kineski književnik Lin Šu (林紓) preveo je više od stotinu evropskih romana – autore poput Svifta, dikensa, Dime, Konana dojla i mnoge druge – na klasični kineski: jezik drevne, hiljadugodišnje kineske književnosti. Njegov rad je kineskim čitaocima, u stilu njima poznate tradicionalne kineske književnosti, prvi put predstavio mnoga značajna evropska dela, približavajući tako dve udaljene kulture.
Lin Šu, međutim, nije poznavao nijedan od jezika sa kojih je prevodio. Šu se u svom radu oslanjao kako na svoje izuzetno poznavanje stare kineske književnosti, tako i na niz učenih saradnika koji su mu pomagali u tumačenju tekstova koje je prevodio. Njegovi „prevodi“ stoga su više bile plodonosne adaptacije nego uobičajeno prepevavanje sa jednog jezika na drugi.
Lin Šu je tako 1922. objavio svoj prevod Don Kihotea Migela de Servantesa, pod nazivom Priča o začaranom vitezu. Ne znajući ni reč španskog, Šu je prevod izveo uz pomoć prijatelja koji je bio upoznat sa engleskim prevodima ovog čuvenog španskog romana.
Skoro sto godina nakon toga, Španija je viteški uzvratila uslugu. Šuov prevod će, na 405. godišnjicu Servantesove smrti, biti preveden natrag na španski.
Ova neobično jezičko priključenije započelo je pre osam godina. Institut Servantes je na izložbi u Pekingu predstavio predmete izvesnog kineskog kolekcionara koji je dvadeset godina sakupljao različita kineska izdanja Servantesa. Među mnogobrojnim knjigama se zadesila i Šuova Priča o začaranom vitezu.
Uz pomoć kolekcionara i g. Alisije Relinke (Alicia Relinque), profesorke klasične kineske književnosti na Univerzitetu u Granadi (Universidad de Granada), Institut Servantes je krenuo u spašavanje ovog zaboravljenog teksta i njegovo prevođenje na izvorni španski. G. Relinke je Priču o začaranom vitezu prevodila od 2018. godine.
Uprkos neobičnom poreklu „kineskog“ Don Kihotea i mnogim razlikama između izvornog dela i „prevoda“, g. Relinke i dalje smatra da je Šuovo izdanje bona fide prevod. „Mnoge su stvari i dalje prisutne u tekstu. Neki prevodi Servantesa još više odstupaju od izvornika“, izjavila je g. Relinke. „Ipak, nesumnjivo je da postoje izvesna iskrivljenja originalnog teksta, budući da je kinesko izdanje poteklo od različitih engleskih prevoda“.
Neke od najvećih razlika između španskog i kineskog izdanja očituju se u likovima. Don Kihote, koji je u Šuovom prevodu poznat kao „Kisada“, u manjoj je meri predstavljen kao zaluđenik, a više je naglašena njegova učenost. Sančo Pansa je sledbenik prosvećenog gospodara, a ne sluga ludog viteza. Sveštenik koji pokušava da plemića izleči od njegovih zabluda postaje doktor, a Dulsineja, seljačica koju Don Kihot idealizuje, opisana je predivnim kineskim izrazom „Dama od žada“. Lin Šu je takođe uklonio sva upućivanja na Boga i unapredio staru mulu Rosinantea u „brzog ata“.
G. Relinke je komentarisala: „Don Kihote je u Šuovom delu dostojanstven, obrazovan lik koji štuje prošlost. Sa vremena na vreme se, istina, zbuni, ali svet je izvor konfuzije, a ne on sam. Ni u kom slučaju nije smešna figura. Mislim da se Lin Šu pomalo poistovetio sa Don Kihoteom. Živeo je u vremenu oponašanja i dopisivanja starine, i mislim da su i Don Kihote i njegov prevodilac duboko poštovali prošlost.“
Za g. Inmu Gonzales Puj (Inma Gónzalez Puy), direktorku Instituta Servantes u Šangaju, nova inačica Priče o začaranom vitezu predstavlja svršetak dva putovanja. Ne samo da se Don Kihote kasom vraća u Španiju nakon veka provedenog u Kini, već se i tekst Lina Šua ponovo objavljuje u njegovoj domovini – u dvostrukom izdanju, zajedno sa prevodom g. Relinke – po prvi put nakon 1934. „To je kao dvostruka dobrodošlica“, izjavila je g. Gonzales Puj.
G. Relinke, sa druge strane, na svoj prevod Šuovog prevoda gleda kao na najnoviju kariku u dugom i pradavnom lancu, i kao sredstvo za dalje deljenje knjige koja podjednako mnogo govori i o dvadesetovekovnoj Kini i o sedamnaestovekovnoj Španiji.
G. Relinke je u zaključku izjavila: „Nadam se da će moj prevodilački rad, uz prisutne napomene, pokazati koliko je svaki odlomak u svakom jeziku prepun podataka o sopstvenoj kulturi. Ne smatram ovaj ‘prevod prevoda’ korakom unazad. Mislim da tako nešto čini da na gledamo pobliže. Ovo je pravo jezičko blago.“
Izvor: Guardian
