Почетком 20. века, даровити кинески књижевник Лин Шу (林紓) превео је више од стотину европских романа – ауторе попут Свифта, дикенса, Диме, Конана дојла и многе друге – на класични кинески: језик древне, хиљадугодишње кинеске књижевности. Његов рад је кинеским читаоцима, у стилу њима познате традиционалне кинеске књижевности, први пут представио многа значајна европска дела, приближавајући тако две удаљене културе.
Лин Шу, међутим, није познавао ниједан од језика са којих је преводио. Шу се у свом раду ослањао како на своје изузетно познавање старе кинеске књижевности, тако и на низ учених сарадника који су му помагали у тумачењу текстова које је преводио. Његови „преводи“ стога су више биле плодоносне адаптације него уобичајено препевавање са једног језика на други.
Лин Шу је тако 1922. објавио свој превод Дон Кихотеа Мигела де Сервантеса, под називом Прича о зачараном витезу. Не знајући ни реч шпанског, Шу је превод извео уз помоћ пријатеља који је био упознат са енглеским преводима овог чувеног шпанског романа.
Скоро сто година након тога, Шпанија је витешки узвратила услугу. Шуов превод ће, на 405. годишњицу Сервантeсове смрти, бити преведен натраг на шпански.
Ова необично језичко прикљученије започело је пре осам година. Институт Сервантес је на изложби у Пекингу представио предмете извесног кинеског колекционара који је двадесет година сакупљао различита кинеска издања Сервантеса. Међу многобројним књигама се задесила и Шуова Прича о зачараном витеzу.
Уз помоћ колекционара и г. Алисије Релинке (Alicia Relinque), професорке класичне кинеске књижевности на Универзитету у Гранади (Universidad de Granada), Институт Сервантес је кренуо у спашавање овог заборављеног текста и његово превођење на изворни шпански. Г. Релинке је Причу о зачараном витезу преводила од 2018. године.
Упркос необичном пореклу „кинеског“ Дон Кихотеа и многим разликама између изворног дела и „превода“, г. Релинке и даље сматра да је Шуово издање bona fide превод. „Многе су ствари и даље присутне у тексту. Неки преводи Сервантеса још више одступају од изворника“, изјавила је г. Релинке. „Ипак, несумњиво је да постоје извесна искривљења оригиналног текста, будући да је кинеско издање потекло од различитих енглеских превода“.
Неке од највећих разлика између шпанског и кинеског издања очитују се у ликовима. Дон Кихоте, који је у Шуовом преводу познат као „Кисада“, у мањој је мери представљен као залуђеник, а више је наглашена његова ученост. Санчо Панса је следбеник просвећеног господара, а не слуга лудог витеза. Свештеник који покушава да племића излечи од његових заблуда постаје доктор, а Дулсинеја, сељачица коју Дон Кихот идеализује, описана је предивним кинеским изразом „Дама од жада“. Лин Шу је такође уклонио сва упућивања на Бога и унапредио стару мулу Росинантеа у „брзог ата“.
Г. Релинке је коментарисала: „Дон Кихоте је у Шуовом делу достојанствен, образован лик који штује прошлост. Са времена на време се, истина, збуни, али свет је извор конфузије, а не он сам. Ни у ком случају није смешна фигура. Мислим да се Лин Шу помало поистоветио са Дон Кихотеом. Живео је у времену опонашања и дописивања старине, и мислим да су и Дон Кихоте и његов преводилац дубоко поштовали прошлост.“
За г. Инму Гонзалес Пуј (Inma Gónzalez Puy), директорку Института Сервантес у Шангају, нова иначица Приче о зачараном витезу представља свршетак два путовања. Не само да се Дон Кихоте касом враћа у Шпанију након века проведеног у Кини, већ се и текст Лина Шуа поново објављује у његовој домовини – у двоструком издању, заједно са преводом г. Релинке – по први пут након 1934. „То је као двострука добродошлица“, изјавила је г. Гонзалес Пуј.
Г. Релинке, са друге стране, на свој превод Шуовог превода гледа као на најновију карику у дугом и прадавном ланцу, и као средство за даље дељење књиге која подједнако много говори и о двадесетовековној Кини и о седамнаестовековној Шпанији.
Г. Релинке је у закључку изјавила: „Надам се да ће мој преводилачки рад, уз присутне напомене, показати колико је сваки одломак у сваком језику препун података о сопственој култури. Не сматрам овај ‘превод превода’ кораком уназад. Мислим да тако нешто чини да на гледамо поближе. Ово је право језичко благо.“
Извор: Guardian
