Огњенка Лакићевић, „Водич кроз пожаре“: Постојање као отпор

Categories КритикеPosted on

Пише: Павле Зељић

Мада је мој живот галаксија суптилности,
Моје сложене намере и надања не значе ништа уопште
Суочене са сламајућим током правог времена
(Mount Eerie, „Distortion“)

Замислите сцену: мала река, згуснута од хладноће; школско дворише – једна модерна урбанштина; гомила деце која вичу. На ивици периферног вида – клупа, и на њој кичасти, црвени јастук у облику срца. Хоће ли га истопити киша?

Простор је само време на други начин видљиво, рекао је песник Иван В. Лалић. Али шта је ту видљиво, Безимени или Име? У песмама Водича кроз пожаре Огњенке Лакићевић (2019, Лом) као да се даје одговор на ово питање успостављањем пресека између простора и времена: време је интимност која се урезује у простор. Могли бисмо то назвати митологизацијом топонима, односно приписивањем скоро религиозног смисла простору кроз који се разлеже лична историја.

Огњенка Лакићевић (1975, Београд). Извор: Самиздат б92.

Безмало све песме одређене су простором у који се, дакле, пројектује сфера личног. Време је простор је поезија: породични дом; школско двориште са својим откровењима; „мапа огреботина“ на шанку која личи на отворен длан. Значај временског и просторног осликава се и у самом нацрту збирке. Од седам циклуса, пет носе називе годишњих доба, а преостала два су места од значаја за лирског субјекта. 

Подела на циклусе се, притом, може схватити или као путопис кроз пет класичних стадијума туге, или као разрачунавање са прошлошћу, затим са собом, тј. једином садашњошћу које лирски субјект/и има/ју, и на крају као поглед у будућност – заправо враћање, лагано и не без посртаја, будућности. Но, како било, посреди је оснажујућа поезија, производ једне одисеје у наизглед бесмртни свет који је „превара вођена родитељским добрим намерама“ („Устанак свитаца“).

Међу највећим снагама песникињиног израза јесте јасноћа која свепрожимајућу интимност песама чини у толикој мери непосредном. То су оне песничке слике блиске имажизму попут „изврнуте чарапе“ у првој песми („У твојој коси“); то је хуманизовање нежном незграпношћу свакодневице: све те Икее, Фејзбуци, Нешнал џиографик канал.

Оно што наткриљује све ове појединости и у себи их обухвата јесте микрокосмос у који нас песме уводе. Након читања збирке остаје утисак блискости са лирским субјектом. У свом дубљем смислу, митизација простора даје нам и просторни пресек личности. Осећај блискости његова је логичка последица. Ово се само по себи може узети као субверзивно: у времену у ком ће свако рећи да нема трајности сопства, ова се збирка залаже за унутрашњу доследност и афирмацију себе. Види се то, рецимо, у одредницама попут симболичног повратка лету, које је у збирци описано као време у ком се лирски субјекат осећа најближе себи. Окружени селф-хелп књигама, фетишизираним мотоима, константним померањем граница пожељног и непожељног, и услед потребе за извођењем разних улога, једноставније је дефинисати се оним што нисмо, односно пролазити кроз искуства тако да она не пролазе кроз нас и тако измаћи свакој могућој осуди.

Доследност је, зато, код Огњенке Лакићевић узета као једина могућа последица. Читајући збирку, стичемо утисак да је написана одједном. Од најширег нивоа тема, па до поља језика, све је у њој самореференцијално и очигледно настало из истог „менталног простора“. Но, погрешили бисмо у приписивању епитета једноличности или монотоније. Пре би се могло рећи да се ради о свесном принципу живљења поезије. Јер, у питању су песме урбане, у којима једва да има мистификовања ствараоца и уздизања креативности на пиједестал.

То очигледно нема онај поводљиви шарм миљковићевског типа, то јест фаталистичког трагања за изразом, за који вреди и умрети; али омогућује, у свету који не дозвољава постојање под сопственим условима, да аутор буде више од машине за поезију. Тако у песмама опстаје дух модернистичког оптимизма. Оне су водич кроз пожаре, кроз свеопшту апокалиптичност савременог човека, од личног до друштвеног плана.

Могло би се рећи да у томе, између осталог, лежи величина збирке Водич кроз пожаре. Уз свест о сопственој вредности („и ја сам давно имала једно око уместо лица / а види ме сада“; „Писмо мојим сестрама“), постојање као неко – било то жена, песник или нешто сасвим треће – у свету који би радије да уништи, да претвори у никог, револуционаран је чин.

ВОДИЧ КРОЗ ПОЖАРЕ
Огњенка Лакићевић
Лом, 2019
117 стр.

Поделите пост