Piše: Pavle Zeljić
Mada je moj život galaksija suptilnosti,
Moje složene namere i nadanja ne znače ništa uopšte
Suočene sa slamajućim tokom pravog vremena
(Mount Eerie, „Distortion“)
Zamislite scenu: mala reka, zgusnuta od hladnoće; školsko dvoriše – jedna moderna urbanština; gomila dece koja viču. Na ivici perifernog vida – klupa, i na njoj kičasti, crveni jastuk u obliku srca. Hoće li ga istopiti kiša?
Prostor je samo vreme na drugi način vidljivo, rekao je pesnik Ivan V. Lalić. Ali šta je tu vidljivo, Bezimeni ili Ime? U pesmama Vodiča kroz požare Ognjenke Lakićević (2019, Lom) kao da se daje odgovor na ovo pitanje uspostavljanjem preseka između prostora i vremena: vreme je intimnost koja se urezuje u prostor. Mogli bismo to nazvati mitologizacijom toponima, odnosno pripisivanjem skoro religioznog smisla prostoru kroz koji se razleže lična istorija.
Bezmalo sve pesme određene su prostorom u koji se, dakle, projektuje sfera ličnog. Vreme je prostor je poezija: porodični dom; školsko dvorište sa svojim otkrovenjima; „mapa ogrebotina“ na šanku koja liči na otvoren dlan. Značaj vremenskog i prostornog oslikava se i u samom nacrtu zbirke. Od sedam ciklusa, pet nose nazive godišnjih doba, a preostala dva su mesta od značaja za lirskog subjekta.
Podela na cikluse se, pritom, može shvatiti ili kao putopis kroz pet klasičnih stadijuma tuge, ili kao razračunavanje sa prošlošću, zatim sa sobom, tj. jedinom sadašnjošću koje lirski subjekt/i ima/ju, i na kraju kao pogled u budućnost – zapravo vraćanje, lagano i ne bez posrtaja, budućnosti. No, kako bilo, posredi je osnažujuća poezija, proizvod jedne odiseje u naizgled besmrtni svet koji je „prevara vođena roditeljskim dobrim namerama“ („Ustanak svitaca“).
Među najvećim snagama pesnikinjinog izraza jeste jasnoća koja sveprožimajuću intimnost pesama čini u tolikoj meri neposrednom. To su one pesničke slike bliske imažizmu poput „izvrnute čarape“ u prvoj pesmi („U tvojoj kosi“); to je humanizovanje nežnom nezgrapnošću svakodnevice: sve te Ikee, Fejzbuci, Nešnal džiografik kanal.
Ono što natkriljuje sve ove pojedinosti i u sebi ih obuhvata jeste mikrokosmos u koji nas pesme uvode. Nakon čitanja zbirke ostaje utisak bliskosti sa lirskim subjektom. U svom dubljem smislu, mitizacija prostora daje nam i prostorni presek ličnosti. Osećaj bliskosti njegova je logička posledica. Ovo se samo po sebi može uzeti kao subverzivno: u vremenu u kom će svako reći da nema trajnosti sopstva, ova se zbirka zalaže za unutrašnju doslednost i afirmaciju sebe. Vidi se to, recimo, u odrednicama poput simboličnog povratka letu, koje je u zbirci opisano kao vreme u kom se lirski subjekat oseća najbliže sebi. Okruženi self-help knjigama, fetišiziranim motoima, konstantnim pomeranjem granica poželjnog i nepoželjnog, i usled potrebe za izvođenjem raznih uloga, jednostavnije je definisati se onim što nismo, odnosno prolaziti kroz iskustva tako da ona ne prolaze kroz nas i tako izmaći svakoj mogućoj osudi.
Doslednost je, zato, kod Ognjenke Lakićević uzeta kao jedina moguća posledica. Čitajući zbirku, stičemo utisak da je napisana odjednom. Od najšireg nivoa tema, pa do polja jezika, sve je u njoj samoreferencijalno i očigledno nastalo iz istog „mentalnog prostora“. No, pogrešili bismo u pripisivanju epiteta jednoličnosti ili monotonije. Pre bi se moglo reći da se radi o svesnom principu življenja poezije. Jer, u pitanju su pesme urbane, u kojima jedva da ima mistifikovanja stvaraoca i uzdizanja kreativnosti na pijedestal.
To očigledno nema onaj povodljivi šarm miljkovićevskog tipa, to jest fatalističkog traganja za izrazom, za koji vredi i umreti; ali omogućuje, u svetu koji ne dozvoljava postojanje pod sopstvenim uslovima, da autor bude više od mašine za poeziju. Tako u pesmama opstaje duh modernističkog optimizma. One su vodič kroz požare, kroz sveopštu apokaliptičnost savremenog čoveka, od ličnog do društvenog plana.
Moglo bi se reći da u tome, između ostalog, leži veličina zbirke Vodič kroz požare. Uz svest o sopstvenoj vrednosti („i ja sam davno imala jedno oko umesto lica / a vidi me sada“; „Pismo mojim sestrama“), postojanje kao neko – bilo to žena, pesnik ili nešto sasvim treće – u svetu koji bi radije da uništi, da pretvori u nikog, revolucionaran je čin.
VODIČ KROZ POŽARE
Ognjenka Lakićević
Lom, 2019
117 str.
