Piše: Jadranka Milenković
Život Jakova Franka u romanu Knjige Jakovljeve iliti dugo putovanje preko sedam granica, pet jezika i tri velike religije, ne računajući one male, o čemu pripovedaju počivši, a što je autorka nadopunila metodom konjekture, iz mnogovrsnih knjiga crpene, pride potkrepljene imaginacijom, najvećim prirodnim darom čovekovim (2017, Službeni glasnik) iznesen je pred čitaoca samo kroz perspektivu onih koji ga prate, vole, veruju mu i zapisuju njegove reči. On je u nekom smislu nastavljač struje koju je pre njega sprovodio Šabataj Cvi, no sam je otišao mnogo dalje u radikalnom izokretanju jevrejskog učenja, koja ne samo da zahteva da sve što je bilo zabranjeno sada mora biti sprovođeno, nego negira potrebu za pripadnošću jednoj crkvi – ubeđen da se do boga može stići kroz bezbroj različitih vrata.
Sam Jakov u jednom trenutku prihvata muslimansku veroispovest, a potom svoje sledbenike približava hrišćanstu i pojmu krsta, sve do masovnog pokrštavanja, ali na jedan posve specifičan način koji podrazumeva da zadrže izvesne oblike svoje negdašnje veroispovesti. Prikazan nam je kao čovek koji donosi smele odluke, koji je samouveren u traženju poverenja i poslušnosti, kao i u iznošenju najneverovatnijih priča pred svoje pristalice. Uz to, on naglašava svoju božansku prirodu i traži za sebe određene privilegije. Ni na koji način ne nalikuje na mesije kakve zamišljamo; ni po čemu on nije idealna figura, idealno dobar ili moralan na način na koji kultura koju baštinimo definiše dobrotu ili moralnost. Za razliku od Franje Asiškog ili nekog od sličnih nastavljača Isusovog učenja o skromnosti i dobroti, ova jevrejska varijanta mesije ruši sve ustaljene koncepte; gotovo je neverovatno da je takvo učenje u jednoj veoma strogoj, tradicionalnoj jevrejskoj sredini imala toliko bespogovornih pristalica.
Sve to može nas navesti na pitanje – je li Jakov Frank samo uspešna varalica? Da li je sam verovao u sopstvenu božansku prirodu i izabranost? Na kraju krajeva, nismo li mi ono što živimo, nije li život svakog od nas svojevrsni performans, s tim što je razlika u tome je li ta performativna uloga režirana od strane drugih, ili je neko hrabriji osmislio svoju igru, kojom može u velikoj meri uticati i na živote drugih iz svog okruženja? Jakov Frank možda (inteligencijom ili intuicijom) procenjuje da su svi odnosi lažni, pa osmišljava novu performativnu igru sa sobom i drugima: novu iluziju koja će održavati u životu njegove poklonike, i ta iluzija možda nije ni lažnija ni nepoštenija od bilo koje druge. On daje veću važnost telesnim zadovoljstvima, ili nečemu što bi se moglo nazvati – istina tela (što je dvadeseti vek naknadno otkrio, ali je bilo svojevrsna sablazan u 18. veku). Takođe, on uvodi ženski princip u božanstvo, uvodi Šehinu koja vremenom ima sve veći značaj u njegovim propovedima, preteći da postane dominantan princip (vraćajući na taj način u religiju davno poznati princip Velike Majke). U tom smislu, Jakov Frank, ne kao poznavalac religijske misli, već kao intuitivni genij smelih shvatanja, gradi svoju novu religiju obuhvatajući sve prethodne vekove i najavljujući nešto sasvim novo.
Jakov shvata važnost rituala, pa njegova sekta ima čitav novoosmišljeni program kojim upražnjava svoja obraćanja božanskoj stvarnosti. Možemo da verujemo da Jakov zna psihološku važnost rituala za zajednicu koju vodi, ali nije isključeno ni to da i sam veruje da putem određenih oblika (a to su i reč i pesma i molitva i orgijastička igra) može da se zagospodari tajanstvenim silama, ili bar sa njima sklopi savez. Njegovi poštovaoci ga u tome bespogovorno prate.
Sve se to dešava paralelno sa snažnim političkim prevratima, i velikim probojem nauke. Nauka pokušava da odgovori na ista pitanja na koja je prethodno odgovarao mit. Entuzijasti nastoje da zabeleže i učine dostupnim dostignuća nauke, tako da stoje na raspolaganju svakom, i učine svet boljim. Za razliku od Jakova Franka, koji u izvesnom smislu vodi raspojasan život, kome ništa ne može stati na put jer sam kroji pravila, klanja se raznim bogovima a da ne trepne, sebe proglašava mesijom, a pritom mu niko ne može odoleti (povremeno se pitamo nema li u njegovom liku jasnih crta psihopatskog ponašanja), autorka nas upoznaje i sa nekim sasvim drugačijim ličnostima, „raspojasanim iznutra“, naizgled mirnim građanima koji bespogovorno obavljaju svoj posao osećajući dužnost prema bogu i ljudima, smatrajući da uvek dobijaju više nego što daju i plaćajući celog veka neki svoj, samo njima znani dug.
Takav je sveštenik Hmjelovski. Sveštenik je miran, veri i ljudima posvećen čovek, skromnih potreba, posvećen parohiji, bašti koju sam gaji, životinjama koje čuva, ljudima koji su samo naizgled u njegovoj službi, a zapravo su odavno prijatelji ili gotovo rodbina. Šta čini sveštenikovu „raspojasanost iznutra“? Njegova potreba da napiše knjigu u kojoj će biti sadržano sve dotad stečeno i zapisano znanje. Sveštenik u dugim popodnevima i samotnim noćima, cvokoćući, hladnih nogu, zaboravljajući na vreme – piše prvu poljsku enciklopediju, pod nazivom Nova Atina. Piše je iz ljubavi prema znanju, iz vere (koja nam danas izgleda pomalo naivna) da veće znanje može uticati na podizanje moralnih osobina i standarda kod čoveka, učiniti život plemenitijim, njegove dane ispunjenijim, da može zadovoljiti čovekovu radoznalost, i stvoriti nove, naravno pozitivne potrebe. Dakle, piše je iz ljubavi prema ljudima, svetu, prema nesagledivoj budućnosti koja mora biti sjajna, mora biti bolja, iako on neće biti deo nje. Da bi uspeo u svom naumu, sveštenik mora doći do knjiga, u 18. veku, u zaostaloj sredini gde knjige imaju samo bogati, često nezainteresovani za širenje znanja i popravku sveta. (Jevreji koji mu postaju poznanici, pa i prijatelji, upravo zbog njegove potrage za knjigama, imaju reč za tu popravku sveta, to je tikkun olam.)
Sveštenik Hmjelovski zato putuje po snegu u klimavim kočijama, daje zadnju paru, a ponekad i krijući se prepisuje podatke iz knjiga u tuđim privatnim bibliotekama – boreći se posle sa bogatima i moćnima da dokaže kako je imao pravo da krade ta znanja iz njihovih knjiga, jer znanje mora pripasti svima. Trošeći svoj novac, svoje vreme i svoje telo na tu opsesiju, boreći se i doživljavajući neprijatnosti sa svih strana (umesto počasti i novčane nadoknade, mira potrebnog za rad i boljih uslova) sveštenik istrajava u svojoj nameri, sve dok ne okonča svoj život možda upravo zahvaljujući tom iscrpljujućem radu, neprekidnom smrzavanju i neobraćanju pažnje na svoje telo. I samo on zna da je njegova Nova Atina (pored toga što je posvećena širenju znanja, svim ljudima i popravci sveta), posvećena i jedinoj ženi koju je voleo i koja je odavno mrtva. To, naravno, ne znači da joj se ne može posvetiti životno delo u koje su utkane sve snage jednog bića. Sveštenik Hmjelovski je ličnost koja je stvarno postojala, kao i Jakov Frank. I jedan i drugi ostavili su trag, verujući da su promene neophodne i da su okoštala misao i nekretanje duha nešto najopasnije za čovečanstvo. I u jednom i u drugom činu ima velike ljubavi za čoveka – i u „proizvođenju iluzije“ koja je zapravo osluškivanje bila univerzuma, i u „razotkrivanju istine“, koje je isto to, samo drugim sredstvima.
Najumniji ljudi toga vremena pitaju se i dokle seže moć čovekovog razuma, je li stvarnost ista za sve i je li istina samo ono što sami možemo videti i iskusiti. Određene barklijevske dileme autorka iznosi putem još jednog od likova, još jednog humaniste – doktora Ašera Rubina. Za Olgu Tokarčuk je karakteristično propitivanje kosmološko-ontoloških teorija, uz evidentan napor da se prodre u najrazličitije pristupe, naročito one koji su deo drugih kultura (u tome je njega sličnost sa sveštenikom Hmjelovskim). Hmjelovski se pita da li bi čitanje istih knjiga učinilo svet boljim i približilo ljude. Mogu li se ljudi razumeti putem knjiga? Opasnost predstavlja, to danas sa sigurnošću znamo, proglašenje jednog učenja jedinom istinom. Autorka proučava i reinterpretira određene filozofske postavke jevrejskih svetih knjiga. Njen roman u tom smislu približava se maestralnim romanima Umberta Eka, pre svega Fukoovom klatnu. I u jednom i u drugom romanu možemo pratiti kako na živote ljudi i na sveopštu stvarnost utiču ideje, verovanja, i pokušaji da se neke ideje prenesu kao tajna znanja ili sprovedu kao jedina istina. No to nije jedina dimenzija koja me vraća romanima Umberta Eka.
U Praškom groblju Umberto Eko maestralno pokazuje kako se mržnja prema određenom narodu može razvijati putem glasina, falsifikata, senzacionalističkih knjiga poturenih kao istinitih, dok su zapravo rečiti proizvodi fanatika zaraženih teorijama zavere, zatim špijunažom, veštom „proizvodnjom“ neprijatelja da bi narod imao čime da se zanima i ne bi oštricu svog besa usmeravao tamo gde je logično – prema kralju i vladajućim strukturama, crkvi ili skupštini ili sličnim ubiračima masla. Sve to vidimo iz ugla jedne šizofrenične persone koja piše dnevnik, ne bi li otkrila ko je zapravo: kapetan Simonini ili opat Dala Pikola. U pitanju je jedna uskogruda ličnost, od malena zadojena antisemitizmom, lišena ljubavi i nesposobna da je pruža, spremna da za novac svako malo okreće kormilo i plovi u raznim pravcima prodajući jednu istu priču, prepunu mržnje prema zamišljenom neprijatelju, verovatno nesvesna zla koje na taj način seje, i štete koja će potom nastupiti.
Istu tu priču, ali na jedan mnogo topliji način, pričaju nam i Knjige Jakovljeve Olge Tokarčuk. (Predlažem da se čitaju istovremeno.) U Knjigama Jakovljevim imamo priliku da čujemo mnogo više glasova: same Jevreje večito ganjane sa mesta gde se ulogore i snađu, one njihove predstavnike koji više ne pronalaze nadu u vekovnom učenju već su spremni da prihvate nešto novo, pa kao mesiju prigrle nekog dovoljno harizmatičnog i ubedljivog, Poljake koji su zadojeni mržnjom i one druge koji su spremni da im pomognu, sveštenike i plemstvo s obe strane te crte, bogumile u komunama (daleko pre komunizma), Turke, pripadnike raznih drugih naroda i vera u svojoj večitoj borbi da nađu odgovore o smislu i svom mestu. Pratimo ih kroz njihove najobičnije dnevne bitke i dileme, kroz godine kuge i siromaštva, kroz strašne, surove zime. Sagledavamo njihovu potrebu da u religiji pronađu spas, kroz rituale i orgije, ili pak da kroz kruto isposništvo zarade neku vrstu pročišćenja. A knjiga je i pored toga topla i ljudska, i uliva nadu, potrebu da nekog razumemo, zagrlimo i možda se, na neki način, i preobratimo.
Jedan od likova koji se mora pomenuti je i Molivda, zapravo – pravim imenom Antonije Kosakovski, Poljak plemenitog porekla koji zahvaljujući svojoj odisejskoj prirodi veliki deo života provodi povezan sa grupom jevrejskih jeretika. Kroz njegov lik autorka nam u priču pored svih navednih elemenata unosi još jedan, antički. Molivdu upoznajemo po prvi put kao hodočasnika koji pokušava da se veže za hrišćanski element, ali ga nešto nepovratno vuče nekoj drugoj struji, bližoj antičkim predstavama. On je večiti lutalac, pa iako to u knjizi nigde nije eksplicitno podvučeno, smatram da ga autorka namerno gradi na Odisejevoj slici. U svojim bezbrojnim pričama on pominje ostrvo na kome je oženio princezu, i sa odisejevskom lakoćom preuzima identitete, jezike i običaje. U jednom poglavlju prikazano je kako Molivda organizuje život u komuni – a na slične motive smo već nailazili i u drugim knjigama ove autorke, koja stalno promišlja između ostalog i kako je moguće uspostaviti jedan humaniji oblik življenja za sve pripadnike jedne zajednice.
Ništa manje od svih navednih, za autorku je jedno od najvažnijih pitanja i ono o važnosti umetnosti i mestu umetnika u svetu, u bilo kojoj zajednici, u bilo koje vreme. Svoja najintimnija razmišljanja o toj temi provlači kroz likove Nahmana i pesnikinje Družbacke. To su neka od najlepših mesta ove knjige, koja nam svedoče o nesmanjenom naporu da se i umetnošću, kao i religijom, naukom i ostalim ljudskim naporima odgovori na najvažnija pitanja ljudskog postojanja i smislenijeg života.
Čitamo ovu knjigu zahvaljujući prevodu koji je maestralno delo Milice Markić, kao vrsnog poznavaoca Olginog dela, poljske literature i srpskog jezika u koji se sve to mora lepo prevesti, kao da je u tom jeziku i nastalo. Velika preporuka za čitanje, ne samo ove već i ostalih knjiga Olge Tokarčuk (tekstove o knjigama Beguni i Dnevna kuća, noćna kuća pisala sam tokom 2017. i 2018. godine, i moguće ih je pronaći na internetu). Otkrijte zašto je ova velika književnica dobitnica značajnih nagrada, od kojih je poslednja i Nobelova nagrada za književnost za 2018. godinu.
KNJIGE JAKOVLJEVE ILITI DUGO PUTOVANJE PREKO SEDAM GRANICA, PET JEZIKA I TRI VELIKE RELIGIJE, NE RAČUNAJUĆI ONE MALE, O ČEMU PRIPOVEDAJU POČIVŠI, A ŠTO JE AUTORKA NADOPUNILA METODOM KONJEKTURE, IZ MNOGOVRSNIH KNJIGA CRPENE, PRIDE POTKREPLJENE IMAGINACIJOM, NAJVEĆIM PRIRODNIM DAROM ČOVEKOVIM, Olga Tokarčuk
Prevod sa poljskog: Milica Markić
Službeni glasnik, 2017
768 str.
