Пише: Сузана Ковачевић
Најновији роман једног од српских најпродуктивнијих и најзначајнијих писаца данашњице, Контраендорфин (2020, Лагуна), светла је тачка ове тешке године и обавезно штиво сваког ко воли писану реч. О Басари не морамо говорити много – од њега се увек очекује да наредним писањем превазиђе себе и он некако то увек успе. Писац многобројних романа и есеја се вратио с романом који у себи садржи мноштво свега, али и сам себе ништи. Елем, овај роман који је угледао светло дана у августу текуће године састоји се из четири поглавља с оригиналним називима: „Микрофонија“, „Контраиницијација“, „Метафизика евродизела“ (мени омиљени; време у којем живимо бих назвала тако) и „Самсунг Галакси Ј5“.
Роман је својеврсни наставак обрачуна Басаре с Андрићем и с митовима и наметнутим тумачењем историје. Већ на самом почетку сазнајемо да је приповедач непоуздан, као и саме информације и здрава свест приповедача. Све је у служби приче, документације и историје, која се прилагођава потребама причања и мења по нарави наратора. Преносе се трачеви, легенде, лична исповест дата кроз уста посредника („Ја сам Стојковићу, рекао ми је Андрић, рече Стојковић“). Приповедач нам сам каже да је оно што ће нам рећи можда истина, а можда он Андрића никада није ни срео. Правила приповедања су нарушена: имамо неколико приповедача и стиче се утисак да сам роман себе прича. Роман као жанр је нарушен и банализован. Добијамо мноштво информација и потребна је концентрација да бисмо испратили почетак приче.
Басара се бори са тотализујућим представама Истине и Историје, националним митовима, реализмом, с оним што се кроз традицију и културу народа не доводи у питање. Роман можемо довести у везу с постмодернистичким схватањем и писањем Џулијана Барнса (Julian Barnes) и његовим Флоберовим папагајем (Flaubert’s Parrot; 2008, Библионер, пр. Небојша Палић), где свака историја и биографија могу да се доведу у питање – биографија личности зависи од угла посматрања и онога ко је прича, с тим да је код Басаре биографија личности позната већ на рођењу и сви догађаји служе да се она употпуни.
Хронотип времена и простора не постоји. Меша се време паметних телефона и време Андрића, садашњост и будућност су банализоване и стално се преплићу. Реченица је доведена до савршенства, али је њен ток тешко ухватити; одаје утисак причања у даху и неретко се она протеже преко читаве странице.
Једна од главних одлика овог романа је и стално скретање с теме. Имамо дигресије на дигресију и управо то потврђује непоузданост приче од које ипак не можемо одустати. Крећемо се од биографије великог писца који је прешао из једне националне књижевности у другу, трачева с београдских улица, преко естетике аутопута до Опел Астре која превише троши, пумпе у Шимановцима и приче о Стојковићевој смрти. Басарино оружје су претеривање, вулгаризми и њему својствен хумор. Успео је да у исти кош сврста Шопенхауера и Тому Здравковића.
Не морамо се сложити с оним што нам роман говори, али му не можемо ни замерити или остати равнодушни. Смех је неизоставан део приче, а писац је успео да банализује сву историју и личности око нас. Јасно је да се људи деле на оне који вечно бране Андрића и на оне који му приписују многе негативне особине и да га народ у Босни неретко не воли, но Светислав се не обрачунава са Андрићем лично, већ са свим „реалистима“ оптужујући их да је реалност о којој су они писали измишљена, они су је наметнули. Обрачунава се с онима који су били присутни у свим спорним ситуацијама, а нестајали и излазили неоштећени, имали мишљење о свему, а прећуткивали га зарад добрих односа и користи. Дотиче се свега о чему се по чаршији прича, што иде од уста до уста, а никада није сасвим потврђено.
Писац наслов објашњава доста рано, дајући објашњење да колективни јад неког народа не лежи у историји већ у појачаном лучењу хормона несреће који поседује сваки појединац. Наш народ је несрећи просто склон због рада жлезде чемера и јада. Французи луче више тестостерона од свих других, а народи југоисточне Европе „контраендорфин“, а експеримент с пацовима који се међусобно поубијају и на крају сами себе поједу то потврђује.
Политика и опште светске теме су саставни део романа уз националну историју, док женских ликова нема много и оне које су укључене су припаднице маргиналних слојева, што је карактеристично за Басару. Роман је погодан за све, за све оне који су навикли на Басарин хумор, још више за људе који се клањају псовки или слепо фаворизују свог напето наметнуто-омиљеног писца, а посебно за оне који не воле да читају. Нико до сад није на овакав начин говорио о догађајима и личностима с ових простора. Светислав Басара је национални Рабле садашњице.
КОНТРАЕНДОРФИН
Светислав Басара
Лагуна, 2020
стр. 296
