Piše: Suzana Kovačević
Najnoviji roman jednog od srpskih najproduktivnijih i najznačajnijih pisaca današnjice, Kontraendorfin (2020, Laguna), svetla je tačka ove teške godine i obavezno štivo svakog ko voli pisanu reč. O Basari ne moramo govoriti mnogo – od njega se uvek očekuje da narednim pisanjem prevaziđe sebe i on nekako to uvek uspe. Pisac mnogobrojnih romana i eseja se vratio s romanom koji u sebi sadrži mnoštvo svega, ali i sam sebe ništi. Elem, ovaj roman koji je ugledao svetlo dana u avgustu tekuće godine sastoji se iz četiri poglavlja s originalnim nazivima: „Mikrofonija“, „Kontrainicijacija“, „Metafizika evrodizela“ (meni omiljeni; vreme u kojem živimo bih nazvala tako) i „Samsung Galaksi J5“.
Roman je svojevrsni nastavak obračuna Basare s Andrićem i s mitovima i nametnutim tumačenjem istorije. Već na samom početku saznajemo da je pripovedač nepouzdan, kao i same informacije i zdrava svest pripovedača. Sve je u službi priče, dokumentacije i istorije, koja se prilagođava potrebama pričanja i menja po naravi naratora. Prenose se tračevi, legende, lična ispovest data kroz usta posrednika („Ja sam Stojkoviću, rekao mi je Andrić, reče Stojković“). Pripovedač nam sam kaže da je ono što će nam reći možda istina, a možda on Andrića nikada nije ni sreo. Pravila pripovedanja su narušena: imamo nekoliko pripovedača i stiče se utisak da sam roman sebe priča. Roman kao žanr je narušen i banalizovan. Dobijamo mnoštvo informacija i potrebna je koncentracija da bismo ispratili početak priče.
Basara se bori sa totalizujućim predstavama Istine i Istorije, nacionalnim mitovima, realizmom, s onim što se kroz tradiciju i kulturu naroda ne dovodi u pitanje. Roman možemo dovesti u vezu s postmodernističkim shvatanjem i pisanjem Džulijana Barnsa (Julian Barnes) i njegovim Floberovim papagajem (Flaubert’s Parrot; 2008, Biblioner, pr. Nebojša Palić), gde svaka istorija i biografija mogu da se dovedu u pitanje – biografija ličnosti zavisi od ugla posmatranja i onoga ko je priča, s tim da je kod Basare biografija ličnosti poznata već na rođenju i svi događaji služe da se ona upotpuni.
Hronotip vremena i prostora ne postoji. Meša se vreme pametnih telefona i vreme Andrića, sadašnjost i budućnost su banalizovane i stalno se prepliću. Rečenica je dovedena do savršenstva, ali je njen tok teško uhvatiti; odaje utisak pričanja u dahu i neretko se ona proteže preko čitave stranice.
Jedna od glavnih odlika ovog romana je i stalno skretanje s teme. Imamo digresije na digresiju i upravo to potvrđuje nepouzdanost priče od koje ipak ne možemo odustati. Krećemo se od biografije velikog pisca koji je prešao iz jedne nacionalne književnosti u drugu, tračeva s beogradskih ulica, preko estetike autoputa do Opel Astre koja previše troši, pumpe u Šimanovcima i priče o Stojkovićevoj smrti. Basarino oružje su preterivanje, vulgarizmi i njemu svojstven humor. Uspeo je da u isti koš svrsta Šopenhauera i Tomu Zdravkovića.
Ne moramo se složiti s onim što nam roman govori, ali mu ne možemo ni zameriti ili ostati ravnodušni. Smeh je neizostavan deo priče, a pisac je uspeo da banalizuje svu istoriju i ličnosti oko nas. Jasno je da se ljudi dele na one koji večno brane Andrića i na one koji mu pripisuju mnoge negativne osobine i da ga narod u Bosni neretko ne voli, no Svetislav se ne obračunava sa Andrićem lično, već sa svim „realistima“ optužujući ih da je realnost o kojoj su oni pisali izmišljena, oni su je nametnuli. Obračunava se s onima koji su bili prisutni u svim spornim situacijama, a nestajali i izlazili neoštećeni, imali mišljenje o svemu, a prećutkivali ga zarad dobrih odnosa i koristi. Dotiče se svega o čemu se po čaršiji priča, što ide od usta do usta, a nikada nije sasvim potvrđeno.
Pisac naslov objašnjava dosta rano, dajući objašnjenje da kolektivni jad nekog naroda ne leži u istoriji već u pojačanom lučenju hormona nesreće koji poseduje svaki pojedinac. Naš narod je nesreći prosto sklon zbog rada žlezde čemera i jada. Francuzi luče više testosterona od svih drugih, a narodi jugoistočne Evrope „kontraendorfin“, a eksperiment s pacovima koji se međusobno poubijaju i na kraju sami sebe pojedu to potvrđuje.
Politika i opšte svetske teme su sastavni deo romana uz nacionalnu istoriju, dok ženskih likova nema mnogo i one koje su uključene su pripadnice marginalnih slojeva, što je karakteristično za Basaru. Roman je pogodan za sve, za sve one koji su navikli na Basarin humor, još više za ljude koji se klanjaju psovki ili slepo favorizuju svog napeto nametnuto-omiljenog pisca, a posebno za one koji ne vole da čitaju. Niko do sad nije na ovakav način govorio o događajima i ličnostima s ovih prostora. Svetislav Basara je nacionalni Rable sadašnjice.
KONTRAENDORFIN
Svetislav Basara
Laguna, 2020
str. 296
