Vladimir Nabokov o Dostojevskom i Džojsovom „Uliksu“

Categories KolumnePosted on

Piše: Vladimir Nabokov

Moj odnos prema Dostojevskom je čudan i težak. U svim svojim predavanjima, književnosti prilazim sa one jedine tačke koja me interesuje – tačke umetničkog trajanja i individualnog genija.

Sa te tačke gledišta, Dostojevski nije veliki pisac. Pre bi se reklo da je osrednji pisac – sa povremenim bljescima izvanrednog humora i, avaj, pustopoljinama književne dosade između njih. U Zločinu i kazni Raskoljnikov iz nekog razloga ubija staru zelenašicu i njenu sestru. Ruka pravde, u liku upornog policajca, polako se steže oko njega. Na kraju biva nateran na javno priznanje, i kroz ljubav jedne plemenite prostitutke priklanja se duhovnoj obnovi, koja 1866., kada je knjiga napisana, nije izgledala tako banalna kao danas, kada iskusni čitaoci naginju pomalo ciničnom stavu prema plemenitim prostitutkama.

Meni je, međutim, teško zbog toga što svi čitaoci kojima se obraćam ni izdaleka nisu iskusni. Dobra trećina njih, čini mi se, ne uočava razliku između prave književnosti i pseudoknjiževnosti, pa takvim čitaocima Dostojevski može izgledati važniji i veći umetnik od takvih trica, poput američkih istorijskih romana, ili nečega po imenu Odavde do večnosti i sličnih besmilica.

Beleške za predavanje o „Zločinu i kazni“, sa zapisom Nabokova o „moralnoj i umetničkoj gluposti“ romana

Ipak, nadugačko ću govoriti o jednom broju zaista velikih umetnika – i samo sa tih visina treba donositi sud o Dostojevskom. Suviše sam malo akademski profesor da bih predavao ono što ne volim. Ne mogu da dočekam da raskrinkam Dostojevskog. Svejedno, jasno mi je da će oni, koji nisu mnogo pročitali, možda biti zbunjeni mojim sistemom vrednovanja.

[V. Nabokov, Eseji: Gogolj, Dostojevski, prev. Maja Vračević, Beograd 2006]

***

Uliks je sjajna i trajna struktura, ali je malčice precenjen od strane onih kritičara koje više zanimaju ideje, generalije i ljudski aspekti od samog umetničkog dela. Posebno moram da se usprotivim viđenju dosadnih lutanja Leopolda Bluma, i svih onih manjih dogodovština u jednom dablinskom letnjem danu, kao bliske parodije na Odiseju, gde trgovac Blum igra ulogu Odiseja ili Uliksa, čoveka – tvorca brojnih izuma, gde Blumova brakolomna žena predstavlja čednu Penelopu, dok je Stivenu Dedalusu namenjena uloga Telemaha. Očigledno je da postoji veoma zamagljen i uopšten homerovski eho u temi o lutanjima, u Blumovom slučaju, što i naslov romana sugeriše, kao i da postoje brojne klasične aluzije među mnogim aluzijama u knjizi, ali bi bilo potpuno gubljenje vremena tražiti bliske paralele u svakom liku, u svakom prizoru u knjizi.

Nema ništa dosadnije od otegnute i prigušene alegorije zasnovane na umnogome iscrpljenom mitu; i nakon što se roman pojavio u nastavcima, Džojs je naglo izbacio pseudohomerovske naslove svojih poglavlja, videvši valjda šta su knjiški i pseudoknjiški moljci naumili da učine. Jedan gnjavator, čovek po imenu Stjuart Gilbert, obmanut ironičnim spiskom koji je sam Džojs prikupio, otkrio je, čak, u svakom poglavlju dominaciju po jednog određenog organa: uha, oka, stomaka… I ove dosadne gluposti takođe ćemo ignorisati. Svaka umetnost je u određenoj meri simbolična, ali mi moramo kazati: „Stani lopove!“ kritičaru koji smišljeno transformiše prikriveni umetnički simbol u pedanterijsku, bajatu alegoriju – zamislite, tako bi Hiljadu i jedna noć bila pretvorena u Šrajnerovsku masonsku konvenciju.

Među onima koji su onoliko pisali o Uliksu mnogo ih je koji su ili jadne ili izopačene duše. Oni su skloni razmišljanju da je Blum jedna veoma obična osoba, a očigledno je Džojs imao nameru da ga tako oslika. Očito je, međutim, da je, kada je reč o njegovoj seksualnosti, Blum, ako ne baš na ivici poremećenosti, onda barem dobar klinički slučaj ekstremne seksualne preopterećenosti i izopačenosti, uz čitav niz zanimljivih komplikacija. Njegov slučaj je u celosti heteroseksualan, nimalo homoseksualan, kao kod većine Prustovih dama i gospode (homo je grčka reč za isto a ne latinski naziv za čoveka, kako to neki studenti misle). Ali, unutar širokih Blumovih polja ljubavi prema suprotnom polu, on se zadovoljava delima i sanjaranjima koja su definitivno nenormalna, u zoološkom, evolutivnom smislu. Neću vam dosađivati sa spiskom njegovih čudnih želja, ali ću reći ovo: u Blumovom umu, i u Džojsovoj knjizi, tema seksa neprestano se meša i prepliće sa temom klozeta. Sam Bog zna da nemam nikakvih primedbi na takozvanu iskrenost u romanima.

Naprotiv, premalo je ima, a ono što je u zamenu za nju došlo previše je konvencionalno i banalno, budući da se time najviše služe tzv. žestoki pisci, ljubavnici i miljenici književnih salona, ljubimci klupskih žena. No, imam primedbu na sledeće: Blum bi trebalo da bude sasvim običan građanin. E, pa, nije istina da se um tzv. običnog građanina neprestano vrti okjo tzv. fizioloških stvari. Imam primedbe na to neprestano ponavljanje, ne na odvratnost. Sve te izuzetne specifične patološke pojave deluju kao veštačke i nepotrebne u ovom kontekstu. Onim gadljivim među vama preporučujem da tu posebnu Džojsovu preokupaciju ipak nepristrasno razmotre.

[V. Nabokov, Eseji o Džojsu, prev. Tanja Bulatović, Beograd 2004]

Podelite post