Piše: Ela Čanji
Mislite da iz naslova saznajete mnogo? Ili bar dovoljno? A zapravo, samo ste nabasali na jednu opsenu.
Uvreženo je mišljenje da Gejmen uspešno koristi opštepoznatu horor tehniku: red krvi, red nasilja, red seksa. Međutim, malo opsesivnijim čitaocima je jasno da u slučaju Nila Gejmena, ta šema bi trebala da ide ovako: red krvi, red mita, red ironije, red magije, red modernosti, red nasilja, red seksa, red humora, red… feel confused yet? Sve to ubačeno u veštičij kotao i smućkano u napitak od kog ne znaš šta te je snašlo, ali znaš da je prokleto dobro. I da želiš još i da ti je žao kada ga ponestane.
Ovo genijalno štivo je zapravo jedna žanrovska mućkalica, žanrovski smuti, ako hoćete. To je spoj fantastike, noara, horora, neke vrste americane i antičkog i modernog mita. Američki bogovi su zapravo amerikanizovani paganski panteoni bogova imigranata koji su vekovima posećivali ili naseljavali američko tle. Ovu genijalnu knjigu Gejmen i otvara citatom – pitanjem: šta se dešava sa bogovima, bićima tuđih kultura kad njihovi „nosioci“ promene državljanstvo. Da li oni putuju sa svojim kreatorima, i šta se dešava kada njihovi vernici umru? Upravo ova knjiga vam pruža jedan od mogućih odgovora na to pitanje.
Nil Gejmen odbija da stavi tačku na mitološku priču. Na prilično nesvakidašnji način, Gejmen uzima razne mitove i daje im jednu novu notu modernosti. Naime, on ne piše samo drugačiju verziju svetskih mitova, već ide korak dalje i daje im nastavak. On se pita šta se dešava nakon klasične mitološke priče, šta se dešava sa njenim akterima i koji je njihov razvojni put u odnosu na čovekov napredak. Da li idu ukorak sa svojim Tvorcem, ili pak kaskaju za njim? Kao što je to jedna, meni vrlo draga, serija dočarala sa nastankom legende – naime, u seriji vidimo da legenda prvo biva izmaštana (u smislu da ne postoji istorijska pozadina na koju se potom kalemi mašta, već je svaki detalj potpuna izmišljotina), zatim ispričana, proširena i što više „vernika“ stiče, postaje opipljivija i oživljava, odnosno postaje stvarnost – slično Gejmen radi sa mitom, a možemo slobodno reći i sa konceptom religije. Američki bogovi su priča o priči, ili nastavak priče koja je davno izmišljena, koja je imala dovoljno pristalica koji su uspeli svojom verom da ožive tu priču, a zatim je posle nekog vremena ćušnuli, umorni od nje, okrećući se novim, zanimljivijim pričama. Shvatate da su priča u ovom slučaju izmaštani bogovi kojima je dopizdilo da tavore u ćošku prošlosti, kopneći dok ih zaborav skroz ne proguta. Gejmen u svom delu pokazuje kako se nijedna priča zapravo ne završava, iako njen kreator misli da se ona završava poslednjim retkom, poslednjom reči, slovom, tačkom, poslednjom stranicom. Ona se ne završava dokle god ima nekoga da je ispriča ili da je se seća.
Ali, ovo nije samo knjiga o bogovima. Ovo je i knjiga o jednoj zemlji koja je pružila novu šansu mnogim ljudima, ali je istovremeno uspela da bude pogubna po njihove stare priče. Na neki način, Amerika postaje raskid sa tradicijom i zaborav primordijalnog. Pretrpana i natopljena mnogobožačkim inkarnacijama azijskih, indijskih, afričkih i evropskih paganskih bogova i bića iz predanja i legendi, koja su doputovala u novu zemlju u umovima svojih vernika i ostala zarobljena i zaboravljena u njoj. Amerika je zemlja mnogih mističnih mesta i mesta moći, ali je u suštini anti – sakralna, i ona troši migrantske bogove. „Nije plodno tlo za uzgoj bogova. Oni ovde ne rastu dobro. Oni su ti kao avokado koji pokušava da raste u zemlji divljeg pirinča.“ To je zemlja u kojoj stari bogovi parazitiraju na ostacima nekadašnje slave i vere, sada mršave, jer moderna američka nacija grli nove bogove – Automobile, Gradove i Puteve, Medije i Tehnologiju. Upravo ovo će postati naizgled zaplet i radnja – sukob između starih i novih bogova.
Međutim, ne očekujte da vas Gejmen zabavi nekom šećernom parodijom homerovskih bogova. Ne. Gejmenovi bogovi i bića (barem oni nezaboravljeni, koji se još koprcaju u barici sećanja) su umorni, ali sa odličnim smislom za samoironiju i crni humor. Volećete ih i tako depresivne. Neki žive krajnje bedno, neki žive samo bedno, neki žive malo bolje. Oni žive poput običnih ljudi, snalazeći se i varajući, kradući, radeći obične poslove, kurvajući se ili proričući „lepe sudbine“, prihvatajući poneki zaostali ritual u tuđe ime, kopneći u toj zemlji u kojoj su nasilno izmaštani i prepušteni sami sebi.
G. Sreda (u svoju odbranu): „Šta drugo mogu da radim, dođavola? Ne prinose mi žrtvene ovnove ili bikove. Ne šalju mi duše ubica i robova, obešenih na vešalima i iskljucanih gavranima. Oni su me stvorili. Oni su me zaboravili. Sada ja uzimam malo nazad od njih. Nije li to fer?“
Krajnje legitimno. Na kraju krajeva, bogovi se u ovom delu ne bore protiv ljudi, oni se bore između sebe za mrvu ljudskog sećanja i rituala.
Američki bogovi su ugrožena vrsta u Americi. Neki od njih su se pomirili sa tim, adaptirali, zajahali moderni američki talas, iako nostalgični za starim vremenima i starim zemljama. Dok su drugi žedni i nepomirljivi i učiniće bilo šta za malo krvi i stare dobre tradicije. S druge strane, novim bogovima, nije potrebna ljudska krv. Novim bogovima su automati, kockarnice, televizori, računari i telefoni hramovi i oltari. Njima žrtvujete svoje vreme i svoj novac. U njih ne morate da verujete na stari način. Njima je dovoljno što vas okupiraju na nesvesnom nivou, da čak ni ne znate da robujete nekoj vrsti religije. Novi bogovi su nadigrali svog Tvorca. Jedino zajedničko i novim i starim bogovima je to što su i jedni i drugi tvorevina ljudskog uma. To religiji daje jedan sasvim novi smisao. Maltene blasfemičan. Zapitate se ko je gospodar a ko podređeni. U ovoj sado-mazohističkoj fluidnosti između vere i zaborava, između starog i novog, čovek je okrutni gospodar svoje kreacije. Bogovi su oni koji traže i kucaju, a ljudi oni koji ne čuju, ne daju i ne otvaraju. Zato su neki bogovi odlučili da uzmu. Kanibalistički.
Sve ovo ćete saznati kroz dva sloja priče. Glavni sloj priče prati čoveka po imenu Senka. Čoveka čija je srećna zvezda bila dovoljno tragična da izađe iz zatvora ranije, zapečati poslovni ugovor medovinom sa misterioznim gospodinom Sredom, potuče se sa jednim džanki leprikonom i sazna da mrtvima ne treba poklanjati sunčeve darove. Važno je reći da kod Gejmena svaki detalj ima ili sadrži određenu simboliku. Nije slučajno što se glavni lik zove Senka. On i jeste granična figura. Pripada i svetlosti i tami, stoji na razmeđi dva sveta, a kao što mu ime sugeriše, Senka možda nije potpuno čovek. Deo njega pripada nečem htonskom, otuda i privilegija da bude Sredina desna ruka, i bude bitan za bogove. Hint: imena su vrlo bitna u ovoj priči.
Stvari počinju da se, naizgled otpliću, ali zapravo samo još više zapliću i prepliću kada Sreda i Senka krenu na svoju božanstvenu turneju po Americi. Na ovom putovanju kroz pola američkih država, Senka neće samo otkriti da neka slovenska božanstva borave u Čikagu, ili da postoji Kairo u Malom Egiptu u državi Ilinoj, ili nešto što se zove Kuća na Steni u kojoj možete da se vozite na najvećem karuselu na svetu i možda stignete u Valhalu. Senka će na ovoj turneji pokupiti neke korisne trikove i dati svojoj senki čvrst oblik. Pored bizarnih susreta sa inkarnacijama zvezde Danice, Černobogom, vragolastim gospodinom Nansijem, Mamom Đi, sadističkim susretima sa novim bogovima poput Tehnološkog klinca, gospodinom Kamenom i gospodinom Drvom, opštenja sa egipatskim mačkama i pijankama sa mrtvim leprikonima … Senka ima i čudne snove o čoveku sa bizonskom glavom koji ga inkantantski poziva na veru, kosturnim planinama i grom – pticama koje imaju poruku i tajnu za razotkrivanje. Iz države u državu, iz grada u grad, iz glave u glavu, Senka neće imati predaha od začudnih događaja. Jedino što mu preostaje je „da pusti da ga ponese.“ Isto savetujem i vama.
Drugi sloj priče je zapravo hobi jednog od likova knjige. Gospodin Ibis, kada se ne bavi mrtvima, u slobodno vreme, dakle, voli da piše priče o dolascima u Ameriku. „Tu sve piše, za one koji imaju oči da to vide“ kaže Ibis, a Gejmen u njegovo pero stavlja i stvara američku mitologiju. I zaista, šta znate o američkoj mitologiji? U Ibisovim pričama se zgusnuo dah prošlosti i alternativne istorije same Amerike. Dolasci u Ameriku postaju istorijski slojevi koje je ova zemlja nataložila na sebe, anestazirala i zaboravila. A gospodin Sreda je odlučio da iskoristi poslednji slabašni puls i ođek tog uspavanog taloga prošlosti.
Dodatna opažanja:
- „Nameštene igre najlakše je dobiti“ (tajanstvena mudrost gospodina Srede).
- I bogovi umiru (ljudski i kereći, ne biraju, niti su povlašćeni).
- Ne zajebavaj se sa nordijskim božanstvima (naročito sa Sveocem).
- Želite da čitate prošireno izdanje romana iz 2011. godine (nema na čemu).
- Od 2017. godine postoji i ekranizacija ove knjige u vidu serijala pod istim nazivom. Ne preporučujem onima sa manjom tolerancijom na odstupanja od same knjige, jer ih ima dosta.
