Написан 2003. поводом другог ЦД издања „Хазарског речника“, чланак Саве Дамјанова један је од првих и најзначајнијих наших текстова о е-књижевности.
* * *
Крајем прошле године објављено је друго издање Хазарског речника на це-деу: сваком пасионираном љубитељу књижевности, посебно њене електронске верзије, ово ће представљати истински изазов за нове компјутерско-рецепцијске вратоломије, за једно бајколико комбинаторичко-имагинативно путовање. Али, и више од тога…
Отварање Хазарског речника налик је подизању завесе на барокној позорници: блештави бујни декор, богата разнолика музика, чудесни, каткад и надреални глумачки ликови који промичу сценом (принцеза Атех, рецимо, има модре демонске очи у хришћанској верзији, у исламској она је девојчица са погледом сатканим од страха, у јеврејској – нестварна лепотица у измаглици снова). Ту су, наравно, и својеврсне „машине“ (савршеније од барокних у сваком погледу!) за производњу фантазама, вишеструки вишедимензионални призори који се не смењују у ритму бинске ротације већ према нахођењу онога ко у руци држи миша, ту је најзад и глас самог аутора који једним делом свог креативног бића почива доиста у бароку, а другим у небарокним световима хипертекстуалности (чији је и он лично књижевни творац).
Написао сам „књижевни творац“ и одмах својој констатацији узвраћам питањем: да ли је ту, сада, уопште о књижевности реч? Или смо ми сведоци и саучесници рађања једне нове уметничке праксе, пространије и свеобухватније од хипертекста, мултимедијалности, интерактивности, електронске артпродукције? Це-де Хазарског речника уверава нас да је отпочела ера једног новог синкретизма чије су могућности разноврсније (рекао бих чак и несагледиве) у односу на изворни синкретизам који је постојао у зору уметничког стварања: у односу на Гутенбергову галаксију, пак, Гејтсова галаксија неупоредиво је радикалнија, структурално и онтолошки ДРУГАЧИЈА него што је била она у односу на пре-типографску епоху. На неки начин, вратићемо се самом почетку, Извору: дело и читалац (гледалац, слушалац…) лицем у лице, присно, директно укључени једно другом у све(с)т, само што ће уместо светлости ватре у ноћи светлуцати екран компјутера… Најзад, та непосредност ускоро ће (ако се то није већ десило) подразумевати и друга чула: мирис, додир, укус, као и „стварни“ улазак у виртуелну стварност дела, учешће у њој (што значи мењање, ново формирање њених сегмената). И, дакако, излазак из ње…
Павићев најславнији роман више је него идеално штиво за такву врсту преображаја: из формално дисперзивног, нелинеарног штива у медијски простор који омогућава потпуније али и (парадоксално!) лакше сналажење у његовој сложеној мрежи. „Скокови“ на одређене иконе свакако представљају интригантнији, примеренији, једноставнији (!) пут унакрсног читања одредница Хазарског речника него традиционално прелиставање страница; мултимедијално читање, посебно брижљиво одабран визуелни материјал у њему, свакако доноси оно што је читалац ове књиге призивао; загонетно читање (а свако на овом це-деу на неки начин може бити такво!) јесте нешто што је Павић и раније нудио, али сада уз знатно повећану дозу игривости и мистерије. Роман се, дакле, шири у простору (текстуалном, звучном, визуелном, али и негде између свих тих димензија), он постоји на много начина – његова рецепција више није само рецепција већ нерецепција – један знатно комплекснији и динамичнији процес.
Још увек највећи део књижевности не би ништа добио (а ни изгубио) уколико би се са страница књига пренео на це-де заправо, уместо на хартији, лист по лист, читали бисмо дела на екрану, ред по ред. Међутим, постоје дела која – попут Хазарског речника – могу истински живети један нови, усудио бих се рећи и квалитетнији, живот у овом виду: он је идеалан за оне њихове специфичности које штампани медиј може изразити само половично. Време такве нове уметничке праксе, која надилази књижевност и сваку појединачну уметност, (односно традицију авангардних микс-медија), пред нама је, тачније, ми смо у њему. То није пуки граматички „футур егзактни“, он је заиста егзактан, стваран конкретан: међутим, само они који су САДА (презент!) у њему егзактно, имају праву шансу и за егзактну БУДУЋНОСТ (футур)…
(Текст оригинално написан 2003.
Преузето из: Шта то беше српска постмодерна? Саве Дамјанова; Службени гласник, 2012)