Futur egzaktni

Categories KolumnePosted on

Piše: Sava Damjanov

Krajem prošle godine objavljeno je drugo izdanje Hazarskog rečnika na ce-deu: svakom pasioniranom ljubitelju književnosti, posebno njene elektronske verzije, ovo će predstavljati istinski izazov za nove kompjutersko-recepcijske vratolomije, za jedno bajkoliko kombinatoričko-imaginativno putovanje. Ali, i više od toga…

Otvaranje Hazarskog rečnika nalik je podizanju zavese na baroknoj pozornici: bleštavi bujni dekor, bogata raznolika muzika, čudesni, katkad i nadrealni glumački likovi koji promiču scenom (princeza Ateh, recimo, ima modre demonske oči u hrišćanskoj verziji, u islamskoj ona je devojčica sa pogledom satkanim od straha, u jevrejskoj – nestvarna lepotica u izmaglici snova). Tu su, naravno, i svojevrsne „mašine“ (savršenije od baroknih u svakom pogledu!) za proizvodnju fantazama, višestruki višedimenzionalni prizori koji se ne smenjuju u ritmu binske rotacije već prema nahođenju onoga ko u ruci drži miša, tu je najzad i glas samog autora koji jednim delom svog kreativnog bića počiva doista u baroku, a drugim u nebaroknim svetovima hipertekstualnosti (čiji je i on lično književni tvorac).

Napisao sam „književni tvorac“ i odmah svojoj konstataciji uzvraćam pitanjem: da li je tu, sada, uopšte o književnosti reč? Ili smo mi svedoci i saučesnici rađanja jedne nove umetničke prakse, prostranije i sveobuhvatnije od hiperteksta, multimedijalnosti, interaktivnosti, elektronske artprodukcije? Ce-de Hazarskog rečnika uverava nas da je otpočela era jednog novog sinkretizma čije su mogućnosti raznovrsnije (rekao bih čak i nesagledive) u odnosu na izvorni sinkretizam koji je postojao u zoru umetničkog stvaranja: u odnosu na Gutenbergovu galaksiju, pak, Gejtsova galaksija neuporedivo je radikalnija, strukturalno i ontološki DRUGAČIJA nego što je bila ona u odnosu na pre-tipografsku epohu. Na neki način, vratićemo se samom početku, Izvoru: delo i čitalac (gledalac, slušalac…) licem u lice, prisno, direktno uključeni jedno drugom u sve(s)t, samo što će umesto svetlosti vatre u noći svetlucati ekran kompjutera… Najzad, ta neposrednost uskoro će (ako se to nije već desilo) podrazumevati i druga čula: miris, dodir, ukus, kao i „stvarni“ ulazak u virtuelnu stvarnost dela, učešće u njoj (što znači menjanje, novo formiranje njenih segmenata). I, dakako, izlazak iz nje…

Pavićev najslavniji roman više je nego idealno štivo za takvu vrstu preobražaja: iz formalno disperzivnog, nelinearnog štiva u medijski prostor koji omogućava potpunije ali i (paradoksalno!) lakše snalaženje u njegovoj složenoj mreži. „Skokovi“ na određene ikone svakako predstavljaju intrigantniji, primereniji, jednostavniji (!) put unakrsnog čitanja odrednica Hazarskog rečnika nego tradicionalno prelistavanje stranica; multimedijalno čitanje, posebno brižljivo odabran vizuelni materijal u njemu, svakako donosi ono što je čitalac ove knjige prizivao; zagonetno čitanje (a svako na ovom ce-deu na neki način može biti takvo!) jeste nešto što je Pavić i ranije nudio, ali sada uz znatno povećanu dozu igrivosti i misterije. Roman se, dakle, širi u prostoru (tekstualnom, zvučnom, vizuelnom, ali i negde između svih tih dimenzija), on postoji na mnogo načina – njegova recepcija više nije samo recepcija već nerecepcija – jedan znatno kompleksniji i dinamičniji proces.

Još uvek najveći deo književnosti ne bi ništa dobio (a ni izgubio) ukoliko bi se sa stranica knjiga preneo na ce-de zapravo, umesto na hartiji, list po list, čitali bismo dela na ekranu, red po red. Međutim, postoje dela koja – poput Hazarskog rečnika – mogu istinski živeti jedan novi, usudio bih se reći i kvalitetniji, život u ovom vidu: on je idealan za one njihove specifičnosti koje štampani medij može izraziti samo polovično. Vreme takve nove umetničke prakse, koja nadilazi književnost i svaku pojedinačnu umetnost, (odnosno tradiciju avangardnih miks-medija), pred nama je, tačnije, mi smo u njemu. To nije puki gramatički „futur egzaktni“, on je zaista egzaktan, stvaran konkretan: međutim, samo oni koji su SADA (prezent!) u njemu egzaktno, imaju pravu šansu i za egzaktnu BUDUĆNOST (futur)…

(2003)

(Tekst preuzet iz „Šta to beše srpska postmoderna?“ Save Damjanova; Službeni glasnik, 2012)

Podelite post