Piše: Nenad Šaponja
Četvrtak, 21. april 2016.
Jueves, četvrtak, četvrti dan u Buenos Ajresu. Čudno je da se u ovom jeziku osećam kao kod kuće. Čak i kada ga ne razumem, što je najčešći slučaj, lelujam u nečem bliskom. Kada se zapliva tim latinskim okeanom, ne staje se. Vidite da ste na pravom mestu. To je valjda mislio i Gombrovič.
Gledam na ovdašnjem Sajmu knjiga njegove dnevnike iz Argentine, uz desetinu hiljada drugih naslova, za mene manje-više novih. Ovaj sajam je jedan od najvećih u svetu. Malo manji od frankfurtskog, ali dubinski daje neuporedivo bolju sliku izdavaštva na španskom jeziku. Tri dana je zatvorenog tipa, samo za pisce, urednike, izdavače i agente, a zatim otvara kapije tri nedelje za oko milion i po posetilaca. Bio sam specijalni gost ovog Sajma. Prethodnih dana sam obavio uglavnom poslove zbog kojih sam i došao, čak sam neplanirano predstavio i monografiju o Novom Sadu u sali „Roberto Arlt“. Knjige su ovde u proseku dva do tri puta skuplje nego kod nas, ali je publika daleko zainteresovanija.
U okeanu knjiga, vidim na malom štandu meksičkog izdavača Sexto Piso četiri Gorana Petrovića i dva Pavića. Kasnije me je obradovalo i istaknuto luksuzno izdanje sabranih pesama Vaska Pope, tip pored Dereka Volkota, na štandu decentnog španskog izdavača Vaso Roto. To je valjda i budući izdavač Pištalovog Tesle. Lepo je videti da pored mega svetskih izdavača ovde opstaju visokoprofilisani izdavači koji se nasuprot navali tržišta bave vrednostima, poput Adriane Hidalgo, Eterne Cadencije, Anagrame. Ne samo da se prepoznaju kao drugačiji od mejnstrima, već i uspevaju da pomere taj mejnstrim u svom pravcu.
U knjižari „Ateneo“, na bulevaru Santa Fe, tj. na pozornici pozorišta koje je pretvoreno u ogromnu knjižaru, pijem čaj u šest sa Ani Mari Šua, jednom od najuglednijih argentinskih književnica. Pričamo o njenim libanskim i poljskim korenima, kao i anegdote iz života ovdašnjih pisaca. Ono što nije anegdota, jesu demonstracije ispred ovdašnje nacionalne biblioteke, čiji je novi upravnik pisac Alberto Mangel, nama raniji gost na novosadskom Prozafestu, upravo otpustio stotinak zaposlenih, koje je prethodna vlast zaposlila brže-bolje ne bi li udomila svoje kadrove, nakon što je izgubila izbore. Zvuči poznato?
Petak, 22. april 2016.
Danas se selim iz hotela „Tango“, na centralnoj aveniji Nuevo de Hulio, sa pogledom na Obelisk kao simbolični centar ovog grada, u jedan jeftiniji hotel u Rekoleti, skoro pa rezidencijalnoj četvrti. Dani profesionalaca na Sajmu knjiga su gotovi, i sada sam svoj domaćin. Moram priznati da prelazak iz luksuznog hotela u pristojan može da deluje deprimirajuće. Previše lako se čovek navikne na luksuz, koji inače ne mora da znači baš ništa. Uostalom, ko mari za hotel, u ovom gradu skoro uopšte i ne boravim u njemu. (Posle se ispostavilo da ni taj drugi hotel nije tako loš.)
Sledi vikend i prilika da se više družim sa našim piscem i prevodiocem Brankom Anđićem (zajedno sa suprugom, Ljiljanom Popović Anđić, više nego stamenom vezom srpske i argentinske kulture), koji je tokom radne nedelje preokupiran poslovima. On je pi-ar ovdašnjeg predstavništva Evropske unije i ponekad se češće viđa sa Frederikom Mogerini od naših političara. Baš me zanima šta će napisati u memoarima.
Ljudi ovde sede u kafanama do kasno u noć, a prodavnice rade bez kraja. Ja odlazim još jednom na Sajam, da vidim kako izgleda kada na njega krene da pristiže prava publika. Potpuni je krkljanac, redovi, i teško da se išta više može na miru videti. Otprilike, kao na Beogradskom sajmu knjiga subotom.
Sa Sajma peške odlazim kroz predgrađe Palermo koje me neodoljivo podseća na gradove moga detinjstva. Tražim vinariju „Pene i vin“. Nalazim se sa pesnikinjom i romansijerkom Mori Ponsovi, za koju se na kraju ispostavlja, da iako odrasla u Venecueli, deli sa mnom sličan književni ukus. Dakle, lektira od Kanetija i Fostera Volasa do Frenzena i Alis Manro. Njen novi roman, Tražim prijatelja, neodoljivo podseća na Ugrešićkin roman U raljama života, što joj preporučujem, makar kao film. Posle se šetamo Borhesovom ulicom koja vodi direktno na Kortasarov trg. Tražimo njena preparkirana kola za koja ne znamo više gde su.
Subota, 23. april 2016.
Jutarnja šetnja po obližnjoj Rekoleti. Reč je sada o groblju, a na njemu, ulice, kuće, palate, uglavnom, pravi mali grad koji predočava jednu od istorija Argentine. Ljubitelji grobalja mogu skoro da zaborave na Per Lašez, ovo je najozbiljnije groblje na ovom kontinentu. Grobnice se čak povremeno i skupo iznajmljuju za sahrane onima koji imaju para i potrebe za lažnim ugledom. Nakon što obave sahranu i pomen, pokojnika odnesu na drugo groblje.
Na rubu parka, sa idealnim pogledom na groblje, nalazi se „La Brila“, jedna ovdašnjih kultnih kafana, potpuno u znaku Fanđa, čija figura krasi ulaz. Unutra, pak, za stolom figure Borhesa i Bjoj Kasaresa, koji su upravo na ovom mestu rešavali probleme don Isidora Parodija.
Uveče sa Brankom odlazim u Belgrano, koji je nekada bio poseban grad, nešto poput Zemuna u odnosu na Beograd. Naziv je dobio po Manuelu Belgranu, vojnom komadantu i političaru koji je početkom 19. veka smislio argentinsku zastavu. Na večeru nas zove Giljermo Martinez, trenutno najprevođeniji argentinski pisac. U Agori je početkom ovog meseca izašla njegova zbirka priča Odvratna sreća, a bio je i pre desetak dana u Novom Sadu na Prozafestu. Spremio je gastronomski revanš. Ćorizo, argentinski najbolji bifteci, i malbek. A da ne zaboravim, tu su i brizle, kojima sam ja pre desetak dana, kao specijalitetom, častio u novosadskom „Sokačetu“ njega i argentinskog ambasadora Rikarda Fernandeza. Sa nama je i njegova supruga Brenda, na prvi pogled, mlada i lepa, a ustvari samo lepa, pošto je pre neki dan proslavila 40. rođendan. Izgleda kao 22-godišnjakinja koja se trudi da ima 26.
(odlomak iz knjige „A Brisel se ne dâ prehodati lako“ Nenada Šaponje; Agora, 2018)
